Zašto nam je teško da budemo samo-saosećajni?

Prva stvar koja mi pada na pamet jeste – jer nas niko tome nije naučio. Ne krivim nikoga za to jer mislim da ni naše roditelje niko to nije naučio, a ni njihove i tako unazad. Do pre par godina nisam ni znala šta to uopšte i znači sem neke maglovite koncepcije u mojoj glavi. Susretala sam se češće sa terminom ljubav prema sebi, ali meni lično nekako nije zvučalo da je to pravi termin koji je opisivao ono nešto što meni “fali” odnosno ono nešto sa čim se ja borim.

Kada empatija postane praznina i umor

Uvek su mi empatija i saosećanje dolazili prirodno, čak sam i od najmlađih dana nekako sebe postavljaja u ulogu “savetnice” “ramena za plakanje” i večitog volontera. Osećala sam se lepo dok sam pomagala drugima, dok sam slušala njihove brige i nevolje i prolazila sa njima kroz njihove nedaće. Kasnije sam i sama tražila hobije, zanimanja koji bi uključivali pomaganje drugima gde bih mogla da iskoristim svoju empatiju i “osećaj za ljude”.

Sve do momenta kada mi je svih tih ljudi malo bilo dosta. Odnosno malo više. To se desilo pre 3 godine. Osećaj da jednostavno ne mogu dalje. Ovo je trajalo mesecima. Najpre sam mislila to je zbog puno posla i stresa, treba mi samo da odmorim. Nikome naravno ništa nisam govorila. Interesantno je da svoje zaista ozbiljne probleme sam retko kad sa nekim delila. Kasnije sam uvidela koliko sam imala problem sa našom “zajedničkom ljudskošću”. U mojoj glavi drugi su uvek bili na prvom mestu, jer drugima treba pomoć, meni ne. Osećaj da vas ljudi opterećuju, umaraju, iritiraju i da svakog časa možete da “puknete”. Osećaj da kada vam ljudi govore svoje probleme vas to ni na koji način ne dotiče i ne potresa, odnosno ne osećate ništa. Veliki osećaj praznine i umora. Nešto što nazivamo – Saosećajni zamor.

Uvideti zašto niste samo-saosećajni

Tada sam se već bavila mindfulness-om. U ovoj praksi postojao je jedan deo posvećen oblasti samo-saosećanja. Odlučila sam da uđem dublje u tu oblast iz potrebe da pomognem sebi da nađem razlog zašto mi se dešava to što mi se dešava. Odlazim na obuku iz Svesnog samo-saosećanja (Mindful self-compassion). Sećam se da je svakog dana je postojala tema na kojoj smo radili i ja sam sa svakom imala problem. Čak mi je to bilo i smešno. Ja sam godinama vešto izbegavala da budem samo-saosećajna. Kada su nam rekli definiciju saosećanja koja se odnosila na to da primećujemo da drugi ljudi pate i dajemo im podršku, brigu, empatiju i želimo nešto konkretno da uradimo da im pomognemo, a samo-saosećanje bi bilo isto to samo usmereno na nas same, uvidela sam da nijedan od tih koraka nikada nisam primenila na sebi, sem kada sam stigla do ivice.

Samo-saosećanje ima 3 komponente.

1) Uviđamo da nam je teško da se suočavamo sa neprijatnim osećanjimamindfulness naša svesna pažnja koja nas vraća na to šta se dešava ovde i sada. Ovoga sam postala svesna kada sam prešla sve sopstvene granice i kapacitete i kada su neprijatne emocije bojile moju svakodnevnicu 2) Ljudskost drugi ljudi prolaze kroz patnje i poteškoće i to nas povezuje a ne razdvaja…imala sam utisak da stalno moram da budem u ulozi pomagača kome ne treba pomoć, to me je toliko izolovalo od mojih bližnjih, mojih prijatelja, partnera i porodice, prvi put na tom treningu podelila sam sve ono kroz šta sam prolazila i “otvorila” se u grupi. Jedan deo tereta je tada pao sa mene kada sam videla koliko mnogo ima onih koji se osećaju kao ja. Sledeći korak je bio podeliti to sa najbližima. 3) Briga, empatija, podrška koju dajemo sebi umesto kritike. Na ovome i dalje radim. Ovo je nešto na šta sebe moram da podsećam svaki dan da ne bih opet skrenula u saosećajni zamor. Znati prepoznati kada mi treba pauza, kada mi treba podrška da li od bližnjih ili od sebe same, kada želim da uradim nešto lepo samo i jedino za sebe.

Poslednje dve godine vodim radionice iz oblasti samo-saosećanja, i gle čuda, ima nas jako mnogo sa istim problemom kao što je moj. Toliko mnogo da mi je i samoj nekada teško da poverujem u to.

Neki od razloga koji nas sprečavaju da budemo samo-saosećajni

Evo koji su nekih od razloga što mojih što tuđih zašto nam je teško da budemo samo-saosećajni:

  1. Ako smo samo-saosećajni mi onda postajemo lenji ili samo-saosećanje podrazumeva samo lepa i prijatna osećanja...nekako se misli da ako ćete dati sebi oduška jer prolazite kroz težak period i izdvojiti određeno vreme za sebe i svoje potrebe, da ćete se ulenjiti i nećete ništa produktivno postići ili uraditi. Npr. ljudi često misle da je npr samo-saosećajno ako damo sebi oduška pa se hranimo nezdravo, ležimo u krevetu po ceo dan itd. To nije samo-saosećanje. Skroz je u redu imati i takve periode i momente u životu povremeno ali ako to preraste u kontinuirano ponašanje to onda prosto nije to. Samo-saosećanje podrazumeva da ćete možda uraditi nešto za sebe što zahteva od vas određenu neprijatnost pa čak i žrtvu, ali na duže staze vas vodi ka boljitku i vašoj dobrobiti.
  2. “Prestani da se samo-sažaljevaš”. Samo-saosećanje nije samo-sažaljenje. Najpre jer ono podrazumeva našu zajedničku ljudskost. Mi nismo jedini u ovome. Nismo jedini koji prolaze kroz težak period. Ne treba da se poredimo sa tim kome je teže a kome je lakše, naprotiv, naši porazi, nevolje i životni problemi nas povezuju jedni sa drugima, bez obzira kakvog intenziteta je naša bol. Stoga kada vežbamo samo-saosećanje ne ulazimo u našu ličnu dramu i ne mislimo da smo jedini kojima je teško, već negujemo stav da i drugi ljudi imaju svoje teške momente u životu.
  3. Živimo u društvu gde je važno imati samopouzdanje. Radimo na razvoju svojih veština, znanja, kapaciteta a malo učimo o tome kako biti sebi prijatelj, kako umiriti našeg unutrašnjeg kritičara, kako ohrabriti sebe i na kraju krajeva kako oprostiti sebi svoje greške, mane i nesavršenosti. Toliko se forisra da verujete u sebe da imate samopouzdanja da znate šta hoćete. Ako smo u nečemu neuspešni, naše samopouzdanje naglo opada, ali samo-saosećanje je uvek tu. Zbog čega? Zato što ne morate da uradite ništa da biste ga imali. Samim tim što ste ljudi zaslužujete saosećanje od sebe i od drugih. Mnogima je teško da poveruju u ovo i susretala sam se sa mnogim učesnicima koji smatraju da mogu sebi da “dozvole” da budu samo-saosećajni tek ako su nešto postigli, uspešno odradili i ispunili. Samo-saosećanje se ne zaslužuje, ono nema uslova i pravila, ne morate ništa da budete i ništa da uradite da biste dali sebi “dozvolu” da budete samo-saosećajni. Ljudi ste. To je vaše pravo na samo-saosećanje.

Ljudskost – najteži deo samo-saosećajne prakse

Meni je ovaj aspekat samo-saosećanja najteži. A vidim da je i drugima. Drago mi je da vidim da se poslednjih godina malo otvorenije govori o temi mentalnog zdravlja, da ljudi više pričaju o svojim problemima i da se polako otvaramo jedni drugima. Imam utisak da će čitava ova trenutna situacija doprineti tome da postanemo bliži, ranjiviji i saosećajniji jedni prema drugima.

Nekada mnogi od nas nose terete koji bi bili mnogo lakši samo ako bismo se odvažili da ih podelimo sa nekim. To neće biti odraz naše slabosti već odraz toga da smo ljudi. I da nije svima uvek sve potaman. I da nije svima uvek lako. I da nije svima uvek sve jednostavno. I da nisu svi uvek nasmejani i raspoloženi. Ne mora to uvek ni biti stručna pomoć u vidu psihoterapije i savetovanja nekada može biti i razgovor sa roditeljima, prijateljima, komšijama, kolegama…možda svaki dan po malo, možda svaki dan neka sitnica koja vam je teško pala ili sa kojom se mučite. Iznenadiće vas koliko mnogo ljudi ima iste muke i brige kao i vi. Ili bar slične. A ni to nije toliko bitno koliko je dragocen taj osećaj da ste viđeni i saslušani, uvaženi u svom problemu, izazovu ili patnji. Mi jesmo svi različiti kao ljudi. Ali smo svi imali svoje borbe, padove , greške i poraze. Samo-saosećanje podrazumeva podeliti ih sa drugima.

Ako vas ova tema zanima više, pridružite se našem webinaru:

Kako negovati samo-saosećanje u životnim krizama? https://mindfulnesscorner.com/nasa-ponuda/pridruzite-nam-se-na-vebinaru/


Related Articles

>
64 Shares
Copy link