Žudim za ljudima iskrenih priča

Poslednjih par meseci 2020. godine osećam ogromno rasterećenje. Kao da je sa mene pala tona nekog tereta koji sam nosila poslednjih 6 godina. A taj teret je uglavnom činio skup svih onih “moranja”, “preporuka”, “saveta”, idealnih verzija, slika života, 10 navika za srećan život, 5 koraka do svesnosti, 10 koraka do optimizma i svega ostalog što bismo trebali da budemo, radimo, učinimo, postanemo…

Taj jedan vrtlog nemogućih očekivanja koje sam postavila pred sebe i koje su napravile od mog života jednu tamnicu i trku bez kraja i početka ka nekoj prosvetljenoj verziji mene od koje sam iz godine u godinu bila sve dalja i dalja.

Ne znam šta se prelomilo u meni da se oslobodim tog tereta, možda jedno ogromno prezasićenje i tako jasno sagledavanje da ta osoba ne postoji i da taj život kom ja težim ne postoji niti će ikada postojati.

Postoji samo ono što je ovde tu i sada. Takvo kakvo je. Nekada dobro. Nekada loše, Nekada bez poente, smisla i cilja. Nekada ima dana kada sam raspoložena, zadovoljna i motivisana, a nekada ima dana kada mi život, ljudi i sve ono što radim nema smisla. Ima jutra kada se budim puna motivacije i želje da stvaram, čitam, radim a ima dana kada mi se ne ustaje iz kreveta. Ne koristim one dane kada sam loše volje kao izgovor i razlog za samosaželjenja i utapanje u beskrajnoj tuzi, ali prihvatam te dane kao deo života kao deo nekog iskustva mene kao čoveka koji ima svoje uspone i padove. Ne očekuje više nemoguće od sebe, niti od drugih. Težim svakim danom da budem bolji čovek, ali nekada se ta težnja ogleda u tome da ću se povući i biti sama sa sobom, jer mi nije dan, jer nisam raspoložena i jer nemam strpljenja i razumevanja za druge.

Čini mi se da su socijalne mreže i sve te knjge samopomoći i svi ti ljudi kojima se mi kao nešto divimo u mnogima od nas stvorili neki osećaj krivice, neki osećaj da nikada nije dovoljno dobro, da uvek može bolje, da stalno treba nešto da unapredimo, radimo, budemo, postanemo…Iskreno, muka mi je od toga. U stvari ne da mi je muka, nego me to umara na toliko mnogo nivoa. Umara me jer nisam sigurna da više verujem u bilo šta od toga. I umorna sam da čitam, slušam i gledam bilo šta o tome. Žudim za ljudima od krivi i mesa, ljudima iskrenih priča, namera i boli. Ljudima koji pate, koji se bore, koji ustaju, koji dele svoju bol, sram i stid sa nama. Neustrašivo, hrabro i saosećajno jer nam veruju da ćemo ih podržati, jer nam veruju da ćemo se pronaći u njihovim pričama.

Veruju nam da ćemo i mi znati šta je to bol, šta je to sram, tuga, sramota…veruju nam da ćemo ih podržati, da ćemo ih razumeti i da ćemo iz njihovih priča, nedaća i nevolja naučiti nešto, videti drugu stranu medalje i osetiti šta je to biti čovek – čovek koji pati, pada, ali se podiže i hrabro nastavlja svoju borbu dalje.
Fale mi priče realne, surove, istinite, čovečne…fale mi svi oni koji imaju petlje, muda, hrabrosti da nam kažu da sve je otišlo dođavola, sve je otišlo u propast ali evo, tu sam i dalje, živim, radim nastavljam dalje…

Ili pak ovo je moja priča jel ima još vas koji dele moju priču? Hajde da pričamo, plačemo, delimo svoje nedaće, jer boli da kroz sve to prolazim sam. Mnogo me boli i treba mi ljudskost, treba mi empatija i treba mi razumevanje.

Ne trebaju mi 5 saveta za srećan život i 5 tehnika kako da budem bolja osoba…treba mi neko da me vidi neko da me čuje i neko da me ne osuđuje, kada prolazim kroz tamnu noć sopstvene duše…a svi smo nekada bili tamo, ili ćemo tek da budemo ili smo baš sada sami u svojoj tami…A ne moramo da budemo sami, možemo da budemo jedni sa drugima, možemo da saslušamo, verujemo i čujemo ono što svi osećamo, ali o tome ne govorimo.

Želim da progovorimo o onome čega nas je stid, što nas boli i što će drugima pokazati da nismo sklavirili mudrost kosmosa, da ne živimo idealne živote, da nismo uvek srećni i ispunjeni nego možda baš suprotno. Žudim za tim da se vratimo sopstvenoj ljudskosti, žudim da prođe vreme idola, lažnih slika i perfekcija…Strpljivo čekam dan kada će biti normalno biti s*eban, biti tužan, usamljen i izgubljen i biti slobodan to reći naglas i pronaći u drugima ohrabrenje, nadu, ruku podrške i pogled razumevanja.

Čekam taj dan i nikada neću odustati od njega.

Photo by Bacila Vlad on Unsplash

Procitajte i tekst: Kako imas hrabrosti tako i zivis

>
Copy link
Powered by Social Snap