Kako imaš hrabrosti tako i živiš

Moja glavna preokupacija u životu često je bila naći sto i jednu aktvinost, putovanje, zanimaciju, druženje samo da nisam sama sa sobom…Nije tako bilo uvek. Kao dete obožavala sam da budem sama sa sobom, znala sam da se igram satima sama, znala sam da odlutam u svoj svet fanatazije. Pisanje je bio veliki deo tog vremena.

U kom momentu se to promenilo ne bih znala da vam kažem. Možda u momentu kada su mi prijateljstva postala jako važna, možda u momentu kada sam počela da imam prve “ozbiljnije” emotivne veze, ko će znati…a to sada više ni nije toliko bitno. Dugi niz godina ja sam sav svoj fokus posvetila svemu onome što me je okruživalo, drugim ljudima, ciljevima, planovima, ambicijama…Meditacija i mindfulness je bio jedan deo povratka sebi koji me je nažalost kasnije odveo u drugu zamku. Bavila sam se Mindfulness-om zbog svog posla, a vremenom ono što me je ispunjavalo je postala moja kazna…sagorevanje, saosećajni zamor, prevelika očekivanja od sebe…

Svetovi u nama za koje nam ne treba tuđe odobrenje

Pisanju sam se vratila poslednjih meseci kada konačno osećam da se vraćam sebi.

Imam ogroman strah da pisanje ne postane još jedna stega, još jedna crtica na listi obaveza, da pisanje ne postane još jedan deo “posla”, deo nečega što je moja dužnost, odgovornost i rad…

Postoje neki svetovi i neke stvari koje bismo trebali da zadržimo samo za sebe. Postoje neki delovi nas koji nisu na prodaju, koji ne bi trebali da postanu deo tuđih očekivanja, planova, ciljeva, dužnosti, odgovornosti…Postoji jedan beskrajni svet u nama koji ne bismo trebali da delimo ni sa kim, čak ni sa onim najvoljenijima. Ti svetovi, ta naša radost, intimnost koju negujemo sami sa sobom treba uvek da ostane naša svetinja. Naše sigurno mesto, radost, inspiracija kojoj se vraćamo.

Naša iskra.

To je u stvari trebalo da bude moje ime. Ipak, moji roditelji su odlučili da se zovem Vesna. Kao mala mrzela sam to ime…sada mi ima smisla…da bi Vesna, odnosno proleće moglo da dođe, najpre je potrebno da priroda na tren “zamre”. Verovatno sada, nakon dugog perioda sopstvenog gubitka inspiracije, jedne preduge zime, u ovom periodu mog života se nešto novo budi i rađa.

Dugo to nisam imala i mnogo mi je to falilo. Falio mi je taj momenat da nešto radim , eto jer mi se radi, jer to volim i daje mi inspiraciju…nemam nikakav plan, cilj…briga me šta će ko reći, misliti, komentarisati…Živim jer mi se živi, stvaram jer mi se stvara, pišem jer mi se piše…

Za to vam vrlo često treba velika hrabrost, ja znam da je dugi period mog života nisam imala.

Sada sve ide online, sve se negde kači, objavljuje, pokazuje…umara me to…Umara me ta neprestana potreba i svoja i tuđa za validacijom. Umara me da sve što mi činimo, radimo, stvaramo mora da bude skenirano kroz oči drugih...Nedostaje mi ta detinja radost, inspiracija, kreativnost da nešto napravim, stvorim eto jer mi je tako došlo…i provešću ceo dan stvarajući, pišući bez potrebe da mi neko klimne glavom da je to dobro…radiću to jer ću uživati u tom procesu i to će biti čitav smisao…i gle čuda možda to niko neće morati da čuje i vidi!

Plašim se svoje arogancije i želje za konstatnom validacijom drugih i da me to ne načini malom, slabom i opsednutom time da mi je neprestano potreban neko drugi da da smisao mom iskustvu i mom radu. A ne bi trebalo da bude tako.

Ne bi trebalo niko da daje smisao vašim unutrašnjim svetovima. Vašim nadama, snovima, inspiraciji i kreativnosti…niko nema prava da narušava vašu dečiju radost, čistotu emocije i ljubavi prema onom delu vas samih koji za vas ima sav smisao i svrhu, pa makar drugi u njemu ne vide ništa vredno ni značajno.

Vi je vidite. To je vaša iskra. Budite hrabri – čuvajte je.

Photo by: Zara Walker Unsplash

Procitajte i teksti: Zudim za ljudima iskrenih prica

>
Copy link
Powered by Social Snap