Svi smo mi loši u nečijoj priči

Svi smo mi loši, zli…u nečijoj priči. Moj veliki strah je od sukoba, nesporazuma, da ću nekog razočarati, izneveriti, da neću ispasti fer, okej… Strah od odbacivanja, napuštanja. Može biti da je posledica neke razvojne traume, može biti da je posledica vršnjačkog nasilja koje sam trpela veći deo osnovne škole…Može biti sto i jedan uzrok i razlog ako bih beskonačno kopala i kopala da dođem do odgovora. Ne znam da li bi mi taj odgovor doneo neko olakšanje, ali čini mi se da bi strah i dalje ostao tu.

Recimo da su se poslednje tri godine itekako pobrinule za to da ja razočaram neke ljude u svom životu i radu…čudno je koliko je meni to teško palo. Nekada mi se čini da je teže palo meni nego njima što sam ih razočarala…Ja sam tip osobe koji će se vrlo lako posvađati sa potpunim neznancem, ali npr kada su u pitanju bliži odnosi – privatni ili poslovni, tu nastaje problem. Tu se ja zapetljam. Želim da udovoljim, ispadnem okej, trpim i kuliram neke stvari, nemam jasne granice, nekada ne znam šta želim, šta mi je potrebno, olako popustim…onda mi se sve to tako nakupi, pa eksplodiram svašta kažem, uvredim, povredim, vičem…stidim se toga. Stidim se te krajnje tačke do koje znam da dođem. Nisam uopšte ponosna na to.

Nažalost, ono što se često desi jeste to da drugi znaju to da primete, pa su onda i znali vrlo lako da me uvlače u vrtlog manipulacije da me još dodatno nateraju da se osećam krivom, da preispitujem beskonačno sebe, svoju realnost, svoju istinu…to tako zna da traje večno kod mene. A nekada ti ljudi prosto u trenu nestanu iz mog života, svako sa svojom sumnjom da li onaj drugi zna koliko koga boli to razočarenje.

Nije lako kada imate visoka očekivanja od sebe, kada želite da budete uzor neke moralnosti, ispravnosti i nekih uzvišenih načela. Kada želite da budete primer nečega što ne postoji. Kada želite da vas svi vole. Kada želite da prema svima budete okej, postupite ispravno moralno itd. Volela bih da mi je neko rekao pre par godina da je to propala misija….da od toga nema ništa. U nekom momentu moraćete nekog da razočarate, izneverite…i nekada će to biti slučajno, nehotice a nekada i možda svesno, namerno iz nekog bola, očaja, prevelikog trpljenja, a nekada i iz osvete…Nažalost nekada kako ne biste povredili nekog drugog, usmerićete ta osećanja prema sebi, sve to će vas odvesti u jednu tugu, pa bes pa jednu ogorčenost prema sebi, svetu, svima…A ogorčenost ubija. Ona vas jede žive.

Nedavno sam pročitala negde da imam pravo na svoju istinu, kao što druga osoba ima pravo na svoju. To mi se nekako urezalo. To da nema jedne istine. Možda se mi na tom putu naših ličnih istina ne možemo susresti, da li zbog različitih vrednosti, načina razmišljanja, odrastanja, ponašanja ili čega sve ne, mi ne možemo da se sretnemo, mi ne možemo da se volimo. Jednostavno ne volimo se. Možda ćemo jedni druge razočarati, izneveriti i naljutiti u odnosu u kom će nas život na neki čudan način spojiti – možda samo kako bismo naučili to da svako od nas i dalje ima pravo na svoju istinu i svoje viđenje stvari.

Nekada je najbolje što mi možemo da učinimo za taj odnos, do kog očigledno ne može doći, jeste da svako krene svojim putem sa poštovanjem i onim “želim ti sve najbolje u životu”, ali očigledno što dalje od mene.

I to je sasvim u redu i dovoljno za taj odnos. Ne moramo očekivati da nas svi vole, da svi lepo misle, govore i osećaju se u vezi nas. Nema potrebe. Budimo skromniji, ne očekujemo nemoguće od sebe a ni od drugih. Dopustimo jedni drugima da budemo različiti i da se u toj različitosti poštujemo. Rastanimo se na vreme, svako svojim putem i svako na svoju stranu, pre nego što ne postanemo loši jedni po druge, pre nego što ne povredimo jedno drugog i ne uništimo taj odnos još više. Nema potrebe da se svaki odnos izgladi i nema potrebe da svako o nama ima da kaže lepu reč. Svi smo mi loši u nečijoj priči. Koliko god to ne želimo da čujemo, tako je. Nekome se ne dopadamo, neko nas ne voli nekome idemo na živce i šta da se radi…jednostavno to nisu naši ljudi a ni mi njihovi.

Nekog smo nekada povredili, razočarali…dobro je biti svestan toga, za nauk, za neko životno iskustvo, skromnost i želju da sledeći put budemo bolji i prema sebi i prema drugima. A nekada će to biti neminovno koliko god mi to izbegavali, pokušavali da ne uradimo, da predupredimo i izgladimo i to je isto okej.

Ne mogu se sve “krive Drine” ispraviti..i to je lekcija i to je nauk, na kraju krajeva i to je život.

Photo by John Noonan on Unsplash

Procitajte i kako je uredu biti izgubljen

>
Copy link
Powered by Social Snap