Ne sudi, već podrži! Kako biti tu za druge u njihovim najtežim momentima #Nisisama #Nisisam

Priznajem da su me mnogo potresli događaji koji su se dešavali proteklih dana, najpre iz ugla žene i čoveka, zatim iz ugla nekog ko je pedagog i ko se bavi radom sa ljudima – decom, mladima i odraslima. Imala sam tu sreću da sam još sa 19 godina volontirala u Centru Srce za prevenciju samoubistva gde sam naučila da ne donosim sud o ljudskim tragedijama, patnjama i traumama zato što verovatno ne mogu ni da zamislim kroz šta su sve ti ljudi prošli.

Ne znam šta mi je teže palo to što se pod velom nekih nazovi “metoda” i “pedagogije” u stvari vršilo zlostavljanje dece ili lavina gnusnih komentara očigledno onih koji nemaju znanja o traumi, mentalnom zdravlju, a najtužnije je to što su reči poput “empatije” i “saosećanja” verovatno nepoznanica u njihovim životima. Bez obzira šta će istraga zaključiti ta deca jesu bila, “ako ništa drugo”, mentalno i emocionalno zlostavljana.

Nisam ekspert za traumu, imam određeno znanje o tome kako trauma utiče na naše funkcionisanje, šta se dešava u ljudskom mozgu kada prolazite kroz traumu, i kakve to sve trajne posledice može da ima na vaš život, odnose i zdravlje. Ostavljam tu priču za kompetentnije kolege.

Ono o čemu bih volela da pišem jeste o toj pojavi da olako sudimo drugima bez ikakvog osnova, znanja i očigledno srama, i koliko nam nažalost nekada svima manjka empatije i saosećanja prema nedaćama drugih i o tome koliko je važno da jedni drugima budemo podrška kao čovek čoveku.

Kada drugi podele sa nama ono što ih muči

Naime, kada se neko usudi i konačno ohrabri da podeli svoj sram, poteškoću, bol ili traumu sa nama, to znači da je ta osoba najpre izložila sebe velikoj ranjivosti i potencijalu osude, odbacivanja i posramljivanja.

Ako vam se nekada desilo da podelite nešto što vas je dugo mučilo a na to ste dobili kritiku, osudu ili ismevanje, verovatno znate o čemu pričam. Verovatno ste onda sledeći put dobro promislili kome ćete da ispričate ono čega vas je sram i što vas izjeda iznutra. Što znači da ste u tom svom bolu vi stvari ostali sami, izolovani i postiđeni. Počeli ste možda sebe da preispitujete da li vam nešto fali, možda ste se čak osetili krivim, a ono što je najteže vi ste i dalje ta osećanja zadržali u sebi. To “taloženje” svega onoga neizrečenog, nepodeljenog sa drugima i “neprorađenog” na neki način se itekako odražava na vaše zdravlje, odnose i vremenom vam može čak stvoriti i probleme sa mentalnim zdravljem…

Sve to vam govori da je neko imao u suštini imao veliku hrabrost da svoje teško iskustvo podeli sa vama.

Kako ste vi na to uzvratili? To je pitanje za razmišljanje i preispitivanje sebe samih.

Za mene lično kada mi bliski ljudi ispričaju nešto veoma intimno, bolno i ranjivo iz svog života ja to smatram kao znak da je neko imao poverenja u mene i da vidi u meni nekog ko u tom procesu može da mu bude oslonac. Ja duboko verujem da je odnos lekovit i da kroz odnos sa ljudskim bićem mi možemo da iscelimo svoje rane. Kroz neke procese prolazimo sami, ali ti procesi mogi biti toliko lakši ukoliko uz sebe imamo ljude koji su spremni da nas “vide”, ohrabre i podrže u onim momentima kada nam se čini da nam se čitav svet ruši.

Kako biti tu za druge u njihovim najtežim momentima?

Za neke iskustva vaših bližnjih biće potrebna i podrška stručnog lica u vidu psihoterapeuta, savetnika…ali i tokom tog procesa mi kao pojedinci možemo da budemo velika oslonac i podrška za naše bližnje. Ove preporuke se konkretno odnose na razgovore sa odraslim osobama, kada govorimo o deci, neke stvari iz teksta se takođe mogu primeniti, ali važno je da imamo na umu da kao odrasla osoba mi imamo veću odgovornost da se pobrinemo za zdravlje i mentalno blagostanje dece. Moja sugestija je da pogledate objave Familylab Srbija organizacije za više informacija na ovu temu.

  1. Najpre je bitno da u procesu razgovora sa osobom koja nam se poverava sa vremena na vreme prebacimo fokus na to šta se dešava unutar nas. Kako na mene utiče ovaj razgovor? Da li trenutno imam kapaciteta da slušam ovu ispovest? Koja osećanja, misli i telesne senzacije se javljaju u meni dok slušam – kakav uticaj imaju na moj način razgovora i pružanja podrške? Prebacujući fokus u razgovoru i na nas same možemo da primetimo sopstvenu tendenciju da donosimo zaključke, sudove o priči osobe i možda nekada impulsivno i nepromišljeno kažemo nešto što nije podržavajuće za osobu koja nam se poverava.
  2. Važno je da budemo svesni i sopstvenih neprorađenih iskustava, trauma i prethodnih loših životnih nedaća jer vrlo često iz najbolje namere i sopstvenog iskustva želimo da damo savet i podršku, a često to može da ima upravo kontra efekat. Uglavnom osoba ne traži vaš savet (sem ako jasno to ne kaže) već vaše prisustvo, podršku i razumevanje. Najpre jer koliko god mi dobro poznavali osobu, mi nismo u njenoj glavi, mi ne znamo šta je najbolje za nju, a možda postoji još nešto što nam osoba ne govori i nemamo pravo da donosimo odluke ni u čije ime, sem ako smo uplašeni za to da osoba može da ugrozi sopstveni ili tuđ život. U tim slučajevima potrebno je da se obratimo stručnom licu i zatražimo pomoć šta je najpametnije činiti dalje.
  3. Važno je da budemo strpljivi, ne donosimo preuranjenje zaključke i da postavimo pitanja ukoliko nam je nešto nejasno ili imamo neke nedoumice. Nekada doduše možda osoba samo želi da se “izventilira” i da prosto izbaci iz sebe ono što joj leži na duši. Tada je važno da ne prekidamo taj proces i dopustimo osobi da kaže ono što ima da kaže, jer joj je možda trebalo dosta vremena da nam se konačno otvori, te ako je odmah u startu izbombardujemo sa pitanjima to može da je navede da pomisli da možda sumnjamo u njenu priču ili pak da je uplaši da nastavi dalje sa razgovorom.
  4. Negujemo stav ne prosuđivanja, ne donošenja zaključaka, rešenja i savetovanja. Kroz podršku i potvrdu onoga što osoba oseća mi smo već mnogo učinili za nju. Validiranjem (potvrdom) njenih osećanja mi smo joj ukazali na to da je normalno i u redu šta god da oseća u ovom trenutku.
  5. Takođe važno je da ne srljamo sa našim ličnim pričama “jao da i meni se to desilo”, “tačno znam kako ti je…”. Ne, mi ne znamo i na taj način mi faktički opet skrećemo razgovor sa priče osobe na naše lično iskustvo i nas same. To nije podržavajuće već skreće samo pažnju sa pravog problema i same osobe. Možda kasnije kada se osećanja slegnu, kada osoba ispriča svoju priču, nakon nekog vremena možemo podeliti svoje lično iskustvo, ali i u tome treba biti oprezan da ta priča ne preraste u vašu moralnu pridiku i savetovanje “šta je za vas radilo i šta je vama pomoglo” jer kao što sam već pomenula vi ne znate šta je najbolje za nekoga niti ste u nečijoj koži. Stoga ja lično kada delim svoja iskustva i sopstvena osećanja u razgovoru sa bližnjima radim to vrlo oprezno i ne odmah u startu.
  6. Nekim osobama je nekada potreban zagrljaj, fizički dodir u vidu držanja za ruku ili ruke na ramenu, ukoliko je ono što deli izuzetno teško i potrebna joj je podrška i u tom pogledu. To su neke stvari koji ćete proceniti na osnovu situacije, vaše bliskosti sa osobom a nekada možete čak i jasno pitati osobu da li mogu da te zagrlim. Nemojte da vas povredi ukoliko osoba to ne želi, možda joj je potreban prostor da sačuva svoje lične granice ili je priča bila iscrpljujuća za nju i treba joj neko vreme da bude sama sa sobom nakon toga.

Ovo su neki predlozi koji vam mogu koristiti da kreirate podržavajući i ohrabrujući odnos sa ljudima iz vašeg okruženja, oni ne moraju uvek da se odnose na užasno teška životna iskustva vama bliskih ljudi već nekada i na neke obične razgovore i priče koje drugi žele da podele sa vama.

Budite soba kojoj će drugi želeti da se povere, koja će poštovati ljudsku snagu, koja će negovati saosećanje i empatiju, i svojim za vas možda malim, a za nekog velikim doprinosom, učinite to da u ovom društvu se ljudi ne plaše da budu iskreni, ranjivi i autentični.

Photo by Priscilla Du Preez on Unsplash

>
42 Shares
Copy link