Rizikuj i živi – suoči se sa svojom istinom i sobom

Čini mi se da nam svima nekako lako pada da dajemo stav, mišljenje ili sud o tuđim postupcima, životima i odlukama koje treba da donesu. Za mene je to značilo da sam jednostavno iskrena, te ću najiskrenije svojim bližnjima reći šta mislim.

Poslednjih par godina svesno sam donela odluku da ću se truditi da delim manje saveta drugima i donosim zaključke, ali i dalje uočavam kod sebe da se u meni javlja ta potreba da npr najbližima suptilno ukazujem na to šta je za njih dobro a čega treba da se klone. Primećujem da se nekada nesvesno divim svojoj percepciji, intuiciji i empatiji koju imam u odnosima sa ljudima. Uočavam da me to nekada čini arogantnom, kao da sam ja neki intuitivni kompas za druge kako oni treba da postupaju i šta treba da budu.

Zanimljivo je to da odnos sa mnom samom je često manjkao one osnovne vrednosti koju sam smatrala da čini deo mene i mojih odnosa sa drugima – a to je iskrenost. Smatrala sam kako je bitno uvek biti iskren u odnosima, reći iskreno drugima šta mislim o nekim njihovim postupcima, odlukama, životu…izgleda da se to nije odnosilo na to koliko sam bila spremna da se “iskreno” suočim sa sobom, oči u oči.

Predugo mi je trebalo da osvestim sve te zamke u koje sam upadala..koje su u stvari bile posledica toga što nisam imala hrabrosti da budem iskrena prema sebi.

Sa kojim pravom ja onda ima bilo kome da držim moralne propovedi i delim savete kako živeti kada nemam petlje da se suočim sama sa sobom? Ko sam ja da drugima prosipam mudrost življenja kada ja ni ne znam koja je moja lična istina?

Suoči se sa sobom

Da li bilo ko od nas živi život koji je merilo nekog savršenstva?

Ja sam npr. nekada to smatrala za sebe i svoj život. Arogantno sam zaista duboko verovala da način na koji ja razmišljam, kako se ponašam, kakve odnose gradim i kakvim poslom se bavim meni daje pravo da drugima držim slovo i dajem “empatične savete” o tome kako treba živeti. Ta arogancija je dugo trajala. Neko vreme sam ja duboko verovala u svoju iluziju življenja. Živela sam učaurena u neku svoju “viziju” koja je u stvari bila laž. Dok život pred mene nije postavio izazove koji su me primorali da se spustim sa svog trona “ispravnosti” i koji su me suočili sa tim da u stvari iza tog savršenstva se krije ogorman strah od gubitka kontrole, ogroman strah od promene i suočavanja sa istinom. Ogroman strah od greške, slabosti i nesavršenosti…strah da neću biti voljena.

Suočavanje sa mojom istinom je bilo otrežnjujuće i užasno bolno. To je značilo da ja više nemam “savete”, zrnca mudrosti i putokaze ispravnosti koje mogu da delim drugima…ja u stvari nemam pojma…

Najpre to me je slomilo…slomilo je moju pažljivo kreiranu sliku sopstvenog nepogrešivog identiteta, vrednosti i onoga što sam ja mislila da jesam… Osetila sam da gubim tlo pod nogama i da jednostavno nema više ničega sigurnog za šta mogu da se uhvatim. Moje istine nije više bilo i u stvari težak zaključak da ja u stvari nikada nisam ni bila iskrena prema sebi. Sve ono što sam sebi govorila je u stvari bila laž

Sloboda da budeš čovek

Dve godine kasnije, to me je u stvari oslobodilo.

Oslobodilo me je te stege i tih lanaca toga da sam ja neka moralna gromada nekog pravog puta i načina života. To mi je dalo ogromno olakšanje i rasteretilo me je…počela sam da zaista slušam ljude, delim njihove muke sa njima, lupam glavu i zajedno tražim rešenja na sto i jedno pitanje na koje ni oni a ni ja nemamo odgovor…Prestala sam da glumim da sam nešto sklavirila da je nešto kao znam i da je moj put ispravan i najbolji. Nekada ne znam, nekada naslućujem a nekada želim da tragam za nekim odgovorima. Osećam se više kao čovek, ljudsko biće koje konačno ima pravo da greši…osećam veću bliskost sa drugima i sa sobom.

Trudim se iz dana u dan da negujem tu iskrenost koja mi je toliko važna i u koju toliko verujem. Koliko god mi istina bila bolna i neprijatna, trudim se da suočim sebe sa njom. Trudim se da ne bežim više od sebe, sopstvenih strahova, projekcija i odbrana..To nekada znači da mnogo rizikujem, bivam ranjiva i da na neki način gubim kontrolu nad idealnom slikom sebe koje sam se tako dugo držala…

Ima dana kada me to plaši, kada napravim jedan korak unapred i dva unazad, ali čini mi se da se krećem, čini mi se da ne stagniram učarena u nešto što ja nisam niti ikada mogu biti.

A to vredi svakog rizika.

Photo by Naomi Suzuki on Unsplash

>
24 Shares
Copy link