U redu je biti izgubljen – ne moraš uvek da znaš kuda ideš, kako se osećaš i šta želiš

Pre nekog vremena sam osvestila kako bih volela bih da sam u životu u određenim fazama volela i podržavala sebe više, odnosno da sam nekako prihvatala ko sam tada bila, kako sam razmišljala i šta sam radila, umesto toga što sam sebe kontinuirano kritikovala što nisam mudrija, odgovornija, savesnija, blaža ili šta god drugo… Nekih stvari sam se dugo sramila i mislila sam za njih kako sam uopšte mogla to da uradim, kažem, budem, …ali većina tih faza mi je u suštini izuzetno simpatična i smešna ili vidim u njima neku dublju svrhu i smisao zašto sam ja tada morala biti takva. Smatram da su te faze i periodi jednostavno prirodan put nečijeg odrastanja i sazrevanja i drago mi je da su bili deo mene i mog života.

Sa druge strane bilo je i onih faza kada je život izgledao kao beskonačna rupa bez dna…tih faza se prisećam sa velikom tugom. Ne zato što su te faze i dalje moji okidači, već zato što bih volela da sam u tim fazama bila bolji prijatelj sebi.

Volela bih da sam u tim fazama znala da postupam prema sebi jednostavno kao prema čoveku koji pati.

Biti nesrećan

Preuzeti odgovornost za sebe, svoj život i prestati živeti “nesvesno” i na autopilotu je nešto što se danas jako potencira. To je u suštini i priča Mindfulness-a, ono što ja u stvari kroz rad pokušavam da učim druge a u suštini svakodnevno i samu sebe. Sa druge strane način na koji ja posmatram Mindfulness i čitavu priču ličnog razvoja danas je mnogo drugačija od načina kako sam posmatrala stvari pre 3 godine.

Naime, ono što sam ja nedavno uvidela jeste to da u trenucima kada mi je bilo najteže, kada sam težila najvećim promenama ali nisam mogla da pronađem smisao sopstvenog života, čitava priča “preuzimanja odgovornosti”, ličnog razvoja i svega ostalog je mene činila da se osećam još gore, i iskreno načinila mi je lično više štete nego koristi. Najpre jer je postojala ta neka arogantnost u meni da treba da budem neki kvazi primer prakse svesne pažnje, meditacije i nekih uzvišenih vrednosti i života koji nije na autopilotu i preuzimanja odgovornosti za sebe i sopstveno dobro. A ja to tada nisam nikako mogla da budem niti postignem.

Postojao je taj jedan “gonič” u meni koji me je bezosećajno kritikovao i osuđivao što sam dozvolila sebi da postupam na načine koji nisu bili potpuno ispravni, potpuno saosećajni, “mindful”, dobri po mene i druge.

Ako bih mogla da sumiram taj period svog života bilo bi jednostavno – ja sam bila nesrećna. I sada iz ove perspektive znam da mi je trebao taj period da jednostavno patim, pravim greške, ne znam gde sam, nemam putokaz, smernice niti rešenja za probleme sa kojima sam se suočavala…trebao mi je taj užasan pad kako bih mogla da uvidim ko sam, šta mi je potrebno i kako mogu naći svoj put nazad na površinu.

U redu je – zato što si čovek

Ono što bih sada rekla samoj sebi u tom periodu jeste to da je u redu to što ne mogu uvek da meditiram, to što ne znam kuda idem i koji su mi ciljevi, to što imam izlive tuge i besa i plakanja koje može da potraje danima…u redu je što mi mnoge stvari više nemaju smisla, što nisam sigurna šta je dobro, a šta je loše, i što sam potpuno izgubljena u vrtlogu planova, ciljeva, želja i potreba…

U redu jer sam ljudsko biće.

U redu je jer svako od nas ima svoje uspone i padove. Svako od nas ima trenutke kada se izgubi i kada se bori sam sa sobom a da ne zna ni zašto ni zbog čega. Verujem da sam se manje opirala tom procesu bola i tuge da bi mi on mnogo lakše pao…umesto toga ja sam stalno sebe gurala da moram da nađem što pre izlaz iz tog tunela, da moram nešto da smislim, uradim, nešto rešim brzopotezno i što pre.

U stvari ono što mi je manjkalo jeste tog razumevanja, saosećanja i neko (odnosno ja sama) da me drži za ruku u tom procesu, da jednostavno bude uz mene, da me sasluša, podrži ili samo nemo ćuti dok se stvari lome u meni. Nisu mi trebala rešenja, saveti, strategije šta kako i gde, već samo to sopstveno tiho razumevanje i vera da ću biti dobro, da ću biti bolje da ću iz te faze izaći kad tad. Falila mi je najpre vera u sebe samu a ne plan ličnog razvoja i knjige kako pohitati srećno u novo sutra.

Volela bih da sam sebi dala vreme, strpljenje i veru da šta god da se desi ja imam snagu da isplivam iz svega toga, mojim tempom kada budem spremna.

Veru u život da će mi na put doneti one ljude koji će me podržati i pomoći.

Veru da je to što se dešava možda potrebno kako bih bila jača, snažnija i svesnija ko sam, šta sam i gde idem.

Falilo mi je to radikalno prihvatanje sebe, svog života i odnosa i hrabro sagledavanje da su stvari sada takve kakve su, koliko god mi tada delovale teško i loše, umesto konstatno bega u to kakva bi ja u stvari trebala da budem i kako da se osećam.

Prihvatanje kao deo procesa

Ne želim da potenciram priču pasivnosti i prepuštanja talasima sudbine, već jednostavno prestanka mučenja sebe samih da u svakom trenutku moramo da znamo ko smo, šta smo i kuda idemo…ako smo u tom procesu konstantno onda u suštini ne dajemo sebi dozvolu da zaista iskreno živimo tu našu istinu – a možda je u nekom periodu naša istina da smo loše i da nismo okej ili da jednostavno nemamo nikakvu istinu da kažemo sebi i drugima jer i dalje tragamo za njom.

Ljudi smo a deo ljudskog iskustva jesu patnje, jesu borbe, jesu porazi i nažalost neki užasno teški momenti oko kojih nekada ništa ne možemo da uradimo sem da ih prihvatimo kao deo nas i našeg života. Ne moramo uvek da jurišamo što pre da načinimo stvari boljim ili drugačijim.

Nekada nam treba vremena da otpatimo, prežalimo, odbolujemo čak i ono kakvi smo mi sami nekada bili ali više nismo.

Nekada nam je potrebno vreme, nekada podrška druge osobe a ono što nam najviše može olakšati taj proces ili kako ga često nazivaju “dark night of the soul” jeste razumevanje, saosećanje i vera nas samih.

Photo by Christian Sterk on Unsplash

>
94 Shares
Copy link