Razlog zašto niste posebni i drugačiji – kako sam prihvatila sopstvenu arogantnost, prosečnost i nesavršenost

Verovatno znate one osobe koje misle drugačije, koje gledaju na svet iz nekih drugih perspektiva, oni su različitih stavova, uvida i mišljenja od tamo neke nazovi većine…Duboko u sebi se osećaju neshvaćeno, kao da nigde ne pripadaju, a oko sebe često imaju skirvenu auru arogantnosti i ponosa da ih niko nikada neće i ne može razumeti.

Možda se to nekada vidi vrlo jasno, a možda nekada samo slučajno izleti u razgovoru…

Možda ste baš vi ta osoba.

Možda ste se često osećali potcenjeno, drugačije, kao crna ovca, kao neko ko ne pripada svom gradu, mestu, zemlji, svetu…

Možda povremeno glumite nešto što niste čisto da bi vam dani proticali lakše bez drame i konflikata, pošto već unapred znate da će se pogrešno rastumačiti vaše reči i shvatanja, te se nekada ujedete za usnu, prećutite nešto, ili samo dobacite neku pošalicu i sarkastičnu dosetku…ali duboko u sebi ste ponosni na sve ono što vas izdvaja od drugih.

Volim takve ljude. Prepoznam ih ko iz topa. Ti ljudi su moje ogledalo.

Zašto?

Zato što sam i ja jedna od njih. Stoga kada god ih sretnem bude u meni osećaj nostalgije za onim danima kada sam još uvek mogla da se krijem iza sopstvene arogantnosti i “posebnosti”.

Nemam više tu moć. Nju sam izgubila kada sam osvestila svoje slabosti i došla u kontakt sa svojom ljudskošću.

Kada sam u očima svih onih drugih, “prosečnih” naučila da vidim i deo sebe.

Drugačiji, crne ovce i buntovnici bez razloga

Kada sam odrastala jedna od vrednosti u mojoj porodici, kao i verujem mnogima tada, je bila biti skroman. Ne isticati se.

Meni je to bilo neverovatno teško, najpre jer sam uvek imala mišljenje i stav o svemu i nikada mi nije bilo bitno da se uklopim sa većinom, vrlo često i na sopstvenu štetu. To je u tinejdžerskim i adolescentskim danima bilo problematično, jer sam vrlo lako znala da uđem u konflikt sa autoritetima s obzirom da sam imala uvek “BOLJE” predloge od njih kako treba postupati u određenim situacijama. U ranim emotivnim vezama to je bilo još teže jer sam imala mišljenje i komentar o svemu, te su se momci ili svađali sa mnom ili bežali glavom bez obzira. Sa jedne strane uvek sam se osećala kao crna ovca, a sa druge, prilično sam bila ponosna što se na neki način ne uklapam.

Ako ću biti potpuno iskrena, nesvesno  – arogantna. Stvarala sam odmah u startu nevidljivi zid između mene i drugih, koji me je štitio od bola, ranjivosti i spoznaje da sam u mnogim stvarima ja u stvari ista kao i svi drugi. Moji odnosi za koje sam smatrala da su duboki i iskreni su u stvari bili površni, prazni i jednosmerni…Odnosi u kojima sam ja bila ta koja drži stvari pod kontrolom u onoj meri u kojoj moja “neshvaćenost” ne bi bila ugrožena. Kao što napisah nebrojano puta, samoobmana je bila moje drugo ime.

I onda je u nekom momentu života nešto samo kvrcnulo… Desio se neki slom.

Prvo suočavanje sa realnim neuspehom. Porazom. Stidom. I sramotom.

Ja sa svim mojim uspesima u oblasti volonterskog i humanitarnog rada, nacionalnog i internacionalnog, CVijem od 10 strana, prosekom iznad proseka ne mogu da se zaposlim.

Razlog zašto danas tako volim priču samo-saosećanja jeste jer nas uči kako da volimo svoju “prosečnost”, nesavršenost, kako da budemo uz sebe kada nam stvari krenu nizbrdo. Umesto napucavanja samopouzdanja i sopstvene unikatnosti, koja se sruši kao kula od karata u onom trenutku kada stvari krenu po zlu, samo-saosećanje vas uči kako da se povežete baš tada sa drugima, kako da potapšete sebe sami po ramenu i kako da se podignete nazad na noge. Samopouzdanje traži od vas da budete bolji, uspešniji, jedinstveni, samo-saosećanje vas uči kako da volite sopstvenu ljudskost.

A šta je ljudskost?

Nesavršenost. Prosečnost.

Strašne reči za sve nas tako posebne.

Kada se stidite sopstvene ljudskosti

I gle čuda, ja tako posebna i drugačija… Ja sam odjednom postala ista ko i svi drugi. Sakrivanje iza prividne neobičnosti nije mogla da me spasi od sopstvene ljudskosti, ranjivosti, poraza.

U iskustvu bola i poraza sam bila jednaka sa svima drugima. Ista kao i drugi.

A moja prikrivena arogantnost je u stvari samo predstavljala savršeni  štit od bola, i duboko skriveni potisnuti strah od jednog intimnog, autentičnog i iskrenog povezivanja sa drugima. Pokazati drugima deo sebe koji vas čini slabim, ni na koji način superiornijim u odnosima sa drugima, deo sebe koji vas stavlja pred rizik potencijalne osude je verovatno nešto najhrabrije što možete da uradite za sebe. A to je neophodno ako želite da kreirate trajne, iskrene i ispunjene odnose.

Na kraju oni sa kojima sam se najviše u životu povezala, oni koji su dotakli ona najbolnija mesta u meni, oni koji su me videli do najtananijih dubina moje duše su bili oni koji su me videli u mom očaju, nemoći, bolu i padu. Tada nikome nije bilo bitno ko je poseban a ko drugačiji, jer su oni sa mnom sedeli, plakali i delili moju bol. Sedeli smo jedni naspram drugih i delili ono što smo SVI nekada u nekom momentu jednako osećali. Delili smo ona osećanja koja su nam svima bila tako dobro poznata.

Strah. Brigu. Tugu. Očaj. Krivicu. Stid. Kajanje. Bol.

I nije bitno čime se bave, da li delimo neke stavove, vrednosti, interesovanja… Oni su me videli onda kad je trebalo. Oni su znali kroz šta ja prolazim i šta osećam. Sa njima sam bila samo čovek. A mi smo zajedno bili samo ljudi. 

Hvala vam sto ste me naučili ljudskosti.

Ona je sve ono čega sam se nekada plašila, a sada joj težim svim srcem.

Danas je vidim u svakom čoveku koji se nađe na mom putu.

Photo by Dmitry Ratushny on Unsplash

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap