A šta kada više nema onoga što moramo i što bismo trebali – zamke koje sam postavljala sebi

Ne znam u tačno kom momentu mog života se javilo neko ubeđenje koje me je progonilo godinama, koje je išlo za mnom redovno kao moja senka, večni slepi pratilac i putnik gde god sam se našla, šta god da sam radila, sa kim god da sam bila.

To uverenje da ja nešto moram, da ja kao nešto trebam da budem, postignem, uradim i da mi je to nametno spolja od strane nekog drugog.

Društvo ti to nameće, drugi ljudi, ideje življenja i standarda…odatle ti to moraš i trebaš. Pošto sam ja, bože moj, toliko inovativna i drugačija u svojim shvatanjima, sada ti večno imaginarni, upravo ti “drugi ljudi” , koje svi tako često pominjemo su ti naši nesuđeni krivci. Drugi te smaraju da trebaš da radiš takav posao, da treba tako da se udaš, da treba tada da rodiš decu, da se tako ponašaš, tako razmišljaš i tako dalje i dalje u nedogled…ograničena shvatanja su ta koja te vuku na dole.

Kada bi se svi ti drugi sklonili, i bili zamenjeni nekim ljudima koji bi mene podržali, podstakli, stvari bi meni u mom životu išle ko od šale.

Zanosila sam se da su moji “moram i trebam” došli iz ustaljenih, generacijski prenesenih uverenja, navika koje su se prenosile sa generacija na generaciju u zemlji u kojoj sam odrastala.

Ruku na srce, tek skoro sam uvidela da to nikada nije bilo tako u mom slučaju.

Nikada.

Tebi je kavez u glavi

Kada sam u srednjoškolskim danima prvi put pogledala film “Doručak kod Tifanija” , sećam se one romanitčno legendarne scene u taksiju pri kraju filma i rečenice: “Ti sebe nazivaš slobodnom, divljom. I tako se bojiš da će te neko strpati u kavez. Devojko, ti si već u kavezu. Sama si ga stvorila… On će uvek biti s tobom zato što, ma gde se okrenula, od sebe ne možeš pobeći.” Sećam se da sam čuvši to pomislila kako to zvuči dubokoumno i moćno, misleći kako zaista razumem “šta je pesnik želeo da kaže”. Nisam imala pojma. Nisam znala šta je to živeti u kavezu koji izgradiš za sebe. 15ak godina kasnije sinulo mi je.

Sva moja “moranja” i “trebanja” su nastala u jednom spretnom izgrađenom kavezu, koji sam ja vešto, iz godine u godinu, ciglu po ciglu, red po red gradila oko sebe. Kada sam shvatila da se gušim u njemu, jednostavno sam krenula da upirem prstom u sve druge oko mene kako su upravo oni krivi što sam ja sada u tom kavezu. Kako su “oni” ti koji su me naterali da ja taj kavez tako savesno i vešto za sebe napravim!

A to mi je sinulo u stvari kada se moj život sredio. Nekako su stvari počele da ležu na svoje mesto. Ljudi nalik meni su počeli da mi se pojavljuju u životu, imala sam više slobode u kreiranju svog dana, vremena, posla…osećala sam se kao, eto, isplatilo ti se to što si istrajala u borbi protiv svih tih drugih, svih tih koji su hteli da te zatvore u kavez! Uspela si!

I onda uvid sa kojim sam čini mi se ostarila preko noći. Kao da je jedan deo mene odahnuo sa rečenicom, “ah, konačno si shvatila”…sad mogu da odmorim. To je naravno ispraćeno uz ozbiljne zdravstvene probleme, jer je telo konačno dobilo potvrdu da može da izađe iz višegodišnje borbe protiv sebe samog.

Bolno shvatanje da ti večiti neprijatelji, ti skriveni drugi, njihova ograničena shvatanja, moralni sudovi, lupkanje po glavi, ponižavanje, vređanja, taj napor da me gurnu u mišiju rupu, taj neprijatelj nije bio niko drugi nego ja sama.

Kako sam ja samoj sebi bila naporna…koliko moranja, trebanja, potisnutih idela po kojima je trebalo živeti, suludih stavova koja sam vukla kao rep za sobom…želja, ciljeva, htenja, moranja…koliko bespotrebnih zaludnih borbi i stradanja…u ime čega?

Kada nikada ništa nije bilo dovoljno dobro. Nikada. Na kraju se uvek sve završavalo sa još jednom stavkom koja mora ili treba da se uradi.

A šta kada više nema svega onoga što se treba i mora?

Sva ona očekivanja koje sam ja imala za sebe, svi oni snovi, planovi, uverenje, koje nisam u stvari želela da ostvarim, njihovo neostvarenje sam ja hranila, konstatno tražeću malu naznaku, mig, potvrdu u drugima da mogu da projektujem na njih to uverenje da ja nešto ne mogu, ne smem ne bi trebalo“Eto oni tako kažu, eto i oni tako misle.”
Uvek svi drugi meni nešto ne daju, ne dozvoljavaju…koliko zamki uma, koliko samoobmana da se krivica strovali na drugog, koliko očekivanja koje ja nisam mogla za sebe da ostvarim pa sam čekala da ih drugi ostvare za mene…koliko propuštenih prilika za koje sam želela da mi drugi učine, da mi drugi pomognu, da prećutno razumeju šta meni treba, šta ja želim…a da isprva ja nisam znala šta želim, ili samo nisam smela ono što sam želela…
I onda kada su se pojavili drugi koji su to mogli da ostvare, onda se opet pronalazio sto i jedan izgovor, opravdanje zašto to sada ne može tako…stalno gledanje spolja stalno nadanje i očekivanje da će doći neko ko će me spasiti, razumeti, ko će mi nešto pružiti dati što ja zaslužujem

Kada su došli ti drugi, okolnosti, život da me nazovi spasu, nagrade i pomognu i dozvole da budem ono što sam u svoj svojoj slobodi…shvatila sam da ja u stvari ne znam da živim bez svojih skrivenih neprijatelja, da ja ne znam kako da živim bez zamki i prepreki uma…

Kako se to radi?

Kako se živi život u kom imaš svu slobodu da budeš, radiš i postižeš ono što želiš? Kako se živi život u kom nemaš nikog da kriviš sem sebe same?

I onda, još gore, kako se živi život u kom možeš sebi samoj to da oprostiš? Da oprostiš sebi što si samu sebe držala godinama kao zatvorenika sopstvenih ograničenja?

I kako onda reći sebi samoj da nema više niko da se krivi,i da nema više potrebe da se živi u kavezu koji sam sa toliko truda i ulaganja izgradila za sebe, da sada konačno mogu da izađem napolje i vidim kako je to živeti sa druge strane?

Ne bih znala da vam kažem.

Imam neku maglovitu sliku mene sa druge strane tog kaveza, ta slika mene ima mnogo empatije, saosećanja i razumevanja za onu mene koja se svakog jutra budi sa strahom da izađe napolje. Sa strahom da živi život bez moranja i trebanja i očekivanja koja je pred samu sebe postavila.

Ta druga ja, to može da razume i strpljivo me čeka sa druge strane.

Jedva čekam da se sretnemo.

>
37 Shares
Copy link