Sve ono čega sam se plašila… i kako sam naučila da živim sa tim

Svi moji strahovi

Plašila sam se odbacivanja od strane bliskih ljudi.

Plašila sam se da ću narušiti sopstveni ugled, kredibilitet i vrednost. Plašila sam da će me neko “provaliti” da ne živim uvek sve ono što pokušavam da učim druge.

Plašila sam se da će me tamo neki “autoritet”, neka imaginarna osoba koja je ovladala mudrošću života, ljudi i kosmosa, tamo neki ultimativni sudija svega onog što je dobro i vredno, meni dati konačnu presudu.

Plašila sam da ne ostanem sama.

Plašila sam se da sam suviše obična, dosadna i prosečna. Plašila sam se sopstvene prosečnosti, jer smo kulturološki sa jedne strane ispranog mozga da treba da budemo posebni, drugačiji i jedinstveni, ali da se uklopimo u okvire i standarde te posebnosti i jedinstvenosti koja nam se plasira, ali ne one naše autentične i sopstvene koja je za svakog pojedinca priča za sebe – koju svako od nas treba da otkrije i definiše najpre za sebe samog.

Plašila sam se ismevanja, podsmeha i sažaljenja.

Plašila sam se da ću nekog povrediti nehotice sopstvenom ljutnjom, besom i nemogućnošću da kontrolišem sopstvene potisnute demone. Plašila sam da ako me drugi upoznaju onako istinski, potpuno iskreno i ogoljeno, neće imati šta da zavole u meni. Da će samo doći do suštinske bezvrednosti i praznine mene kao ljudskog bića.

I kako sam ih krila…

Plašila sam se, stoga sam postavila zidove, stoga sam se pravila da sam nešto što nisam.

Stoga sam tako čvrsto držala kontrolu nad sobom, svojim ponašanjem, postupcima, osećanjima, mislima, tako jako i beskompromisno, da sam se noću budila u noćnim morama, tako snažnim koje su me trzale iz sna…

Pretvorila sam sve svoje odnose u površne razgovore i licemerna klimanja glavom.

Toliko sam se plašila da sam iznova i iznova lupala samoj sebi packe po glavi ne bih li ugušila sopstvenu hrabrost, duh, temperament i sve one vrednosti koje su činile suštinu mog ljudskog bića i onoga što sam ja u stvari. Sve zarad potrebe za prihvatanjem, uklapanjem i stapanjem sa svima drugima. Sve kako ne bih ostala sama.

Tako mnogo sam se plašila da sam postala ekspert u kreiranju zamki samoobmane pomoću kojih sam samo iznova i iznova bežala od mene same. Tako sam strastveno branila kavez koji sam za samu sebe kreirala i u kom sam sa ponosom obitavala.

Kada vas strah sustigne

I onda, sve ono čega sam se plašila me je samo jednog dana sustiglo. Bilo je brže od mene. Strah me je sustigao u trci u kojoj već u startu nikako nisam mogla da pobedim.

I šta se desilo?

Gubljenja tla pod nogama. Gubljenje zamki, pretvaranja…gubljenje izgovora, laži, zidova, samoobmana.

Suočavanje lice u lice sa sobom.

Sa svim onim što sam mrzela, što nisam želela da budem. I tolika bol što sam izneverila sebe. Što sam izdala sebe zarad priznanja, prihvatanja i dobijanja ljubavi od drugih, a da najpre ništa od toga nisam dala ni samoj sebi.

Život me je saterao u ćošak a u tom ćošku smo bili samo moj strah i ja.

I onda su stvari polako, korak po korak, postale kristalno jasne.

Baš kao što je Rajner Marija Rilke rekao:

“Možda je sve što nas plaši u svojoj najdubljoj suštini nešto bespomoćno što želi našu ljubav “

Moj strah je čekao da ga osvestim. Prihvatim. Zavolim.

Uz hrabrost, svesnost i saosećanje u nekim za mene potpuno novim odnosima koje sam učila da gradim sa sobom i drugima.

Sada, moj strah i ja živimo zajedno.

Bez zidova, samoobmana i pretvaranja.

Moj strah i ja, iz dana u dan…

Svesno, saosećajno i hrabro.

Photo by Vadim Sadovski on Unsplash

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap