Kako sam počela da volim sebe – kroz intimnost, ranjivost i hrabrost

Ljudi često misle da ako pokažu da su ranjivi da će to značiti da glume žrtvu.

Ili još gore, da će ih drugi odbaciti, osuditi i napustiti.

Kao neko ko voli da drži stvari pod kontrolom, znam taj osećaj. Znam kako je to kada u životu kreirate sliku sebe u svom bliskom okruženju koja je sve ono što ste oduvek želeli. Sliku vas u kojoj vas drugi gledaju kao nekog kom dolaze za savet, podršku i razumevanje. Sliku u kojoj ste vi ti koji znate šta hoćete, gde idete i čemu težite.

Znam ja taj osećaj vrlo dobro.

Znam taj osećaj kada vas je stid i sram da pokažete delove sebe drugima, koji biste najradije sakrili i od sebe samih. Odnosno delove sebe kojih sam se odrekla i potisnula jer nisam želela da ih vidim, pa sam se pravila da ne postoje. A oni su u stvari samo čekali da izađu na površinu. Bilo je samo pitanje vremena kada i kako.

Meni je uvek bilo potrebno da me u životu drugi “vide”. Uvek sam gledala sebe kroz oči drugih. Dugi niz godina mi je trebala potvrda porodice, prijatelja, partnera, mentora, učitelja da sam dobra, vredna, uspešna…Nisam toga bila svesna. Mislila sam da radim stvari jer se meni rade, da živim “svoju istinu” , da “izlazim iz zone komfora” i da “živim svoju svrhu”.

Niko u stvari ne može da vas obmane kao vi sami sebe.

Tako sam ja sebe obmanjivala dugi niz godina. Bila sam hrabra, iskrena, direktna… tako su me drugi opisivali, tako sam ja želela da budem viđena. Pričala sam ja o svojim nedaćama, problemima…u onoj meri u kojoj je to meni odgovaralo. U onoj meri u kojoj sam još uvek mogla da zadržim kontrolu toga kako će me drugi videti i kako ću se ja prezentovati.

Sada dok pišem ovo sa jedne strane mi to čak zvuči i licemerno.

Koliko su onda ti odnosi bili iskreni?

Koliko je taj odnos bio zaista ono što jeste?

Daleko od toga da verujem da svakome treba da pokažete svoju mračnu stranu i da svakome date svoje poverenje na tacni, ali koliko često smo spremni da se “ogolimo pred drugima”?

Zar nije to intimnost…?

Ta intimnost o kojoj se toliko piše i razglaba…pred kim smete da stojite u potpunosti onakvi kakvi ste u onim nekim vašim najgorim izdanjima?

Za mene je to bila jedna od najvažnijih lekcija u životu.

Za mene se to desilo u odnosu sa osobom koju sam tek nedavno upoznala. Ta osoba je 2 godine kasnije postala moj suprug. Ta osoba me je prihvatila u svom mom sramu, stidu, mom ličnom mraku i svim onim teškim emocijama u kojima sam se davila. Ta osoba me tada nije napustila. Za nekoga sam ja tada mogla biti viđena kao žrtva, ali za njega sam viđena jednostavno kao osoba koja pati. Jednostavno kao čovek. Neki drugi su me videli kao žrtvu tada i ti ljudi nisu više u mom životu. Žao mi je zbog njih, jer ne mogu da me vide sada.

Nakon tog iskustva u mom životu ja sam u svojim očima porasla za nekoliko centimetara. Naučila sam kako da stvaram autentične odnose. Naučila sam da se ne plašim da budem svoja, iskrena i ono što sam. Daleko od toga da sada idem okolo naokolo i svima pričam moje lične melodrame, ali nekako kao da sam se oslobodila tog straha od osude. Ne bih znala to da objasnim. Naučila sam da prepoznam šta od koga mogu da očekujem i ko su ti ljudi vredni da me upoznaju na nekom intimnijem nivou i koji će me nakon toga voleti još više. Naučila sam da pomognem sebi i da se podignem nakon pada. Naučila sam da prigrlim sve ono čega sam se ranije stidela u meni.

Odrasla sam u najvažnijem odnosu mog života.

U odnosu sa mnom.

Stoga hvala onima koji su otišli i onima koji su ostali.

Da nije bilo jednih i drugih nikada ne bih znala da mogu zaista voleti sebe.

Related Articles

  • Predivan tekst i veoma iskren. Nešto što može da te pokrene da se zagledaš dublje u svoje boli i da zavoliš sebe onako nesavršenu na savršen način = istinski.

    • Hvala ti 🙂
      Raduje me ako možemo početi voleti sebe kroz uviđanje sopstvene nesavršenosti i učenja kako da živimo sa njom i budemo prijatelji sebi samima.

  • >
    Copy link
    Powered by Social Snap