Moja važna lekcija iz perfekcionizma – kako sam pala na ispitu savršenosti

Pre nego što sam ušla u priču ličnog razvoja, provodila sam dane i dane u svojoj glavi, opterećena krivicom zbog određenih pogrešnih rečenica koje sam rekla u razgovoru a nisam trebala da kažem, ili pak u nerviranju zašto nisam rekla nešto što je zvučalo više kul, smislenije i pametnije kako bih ispala pametnija osoba sa zabavnijom dosetkom.

Krivicu je konstantno pratio osećaj nezadovoljstva jer nisam nikako mogla da doskočim idealno kreiranoj slici mene kao jedne pametne, uspešne i savršene verzije koju sam stvorila u sopstvenoj glavi.

Od ličnog razvoja do opsesije savršenom slikom

Kako sam se polako upoznavala sa različitim praksama iz oblasti ličnog razvoja, uspevala sam da osvestim neprijatne emocije, zaustavim sebe u negativnim razmišljanjima, na neki način živim slobodnije u sopstvenoj koži.

Sa druge strane, što sam se više upoznavala sa tematikom mentalnog zdravlja i ličnog razvoja, uviđala sam sve više stvari kod sebe koje sam trebala da “popravim”. Nerazjašnjenih odnosa na kojima sam trebala da radim, negativnih uverenja, trauma iz detinjstva, beskorisnih odbrambenih mehanizama i lista je iz godine u godinu bila sve veća i veća.

Sve to u službi “rada na sebi”.

Bože moj jer ima toliko toga što treba da se menja, ispravi, doradi i popravi kako bi se živeo jedan “autentičniji” i dubokoumniji život.

Vremenom rad na sebi je postala nova opsesija, beskrajno kopanje po sopstvenoj duši u potrazi za stvarima koje treba da budu bolje, lepše, savršenije, čistije, plemenitije…perfektne. Kao da se ikada moglo uopšte i doći do te perfekcije. Vremenom sam postajala sve umornija i umornija, čim bih nekako ovladala jednom stvari, pojavila se nova, nova tema koja je trebala da se obradi. Novi rana koja je trebala da se “isceli”.

Do trenutka kada sam sticajem okolnosti dobila priliku da po drugi put učestvujem na treningu samo-saosećanja, sada iz skroz jedne druge životne perspektive nego kada sam bila učesnica prvi put.

Na putu do ljudskosti

U samo-saosećanju postoji komponenta ljudskosti, odnosno pod tim se podrazumeva to da ono što nas čini ljudima, naše mane i nesavršenosti su upravo ono što nas povezuje sa ljudima, i da samim tim ako dozvolimo sebi samima da jednostavno budemo to što jesmo, ljudi, onda možemo sebi da dozvolimo i da budemo nesavršeni.

To je bilo dozvoljeno svima, sem jednoj osobi. Svaka osoba je mogla da pokaže slabost sem jedne. Za svačiji poraz ili manu je moglo da se nađe razumevanje, sem za mane jedne osobe. Svaka osoba je mogla da bude čovek i da pogreši i da joj se oprosti baš zato što je čovek, a jednoj osobi to nije bilo dozvoljeno.

Jedna osoba je morala da bude savršena.

Jedna osoba onda u stvari nije smela da bude čovek.

Ta osoba sam bila ja.

Za svačiju slabost imala sam razumevanje, sem za sopstvenu. I osoba kojoj je bila uskraćena pravo na ljudskost sam bila ja. Šta to onda znači -da sam izjednačavala sebe sa Bogom, sa nekom nepogrešivom i perfektnom figurom?

Sa jedne strane je to bilo toliko surovo, a sa druge toliko narcisistički. Niti sam bila savršena niti sam bila Bog.

Vežbanje samo-saosećanja me je primoralo da gledam na sebe kao na čoveka, čoveka koji nije niti može biti savršen. Daleko od toga da me je taj proces ulenjio i dao oduška za sopstvene greške, ne, upravo suprotno, ono me je podsetilo na vrednost mene same kao čoveka, kao ljudskog bića koje uči i raste iz padova, poraza i životnih nedaća i sopstvenih nesavršenosti. Sagledavanje sopstvene slabosti mi pomaže da se povežem sa slabostima drugih i da onda zajedno tražimo put ka tome kako da budemo bolji ljudi prema sebi i prema drugima.

Svakim danom učim kako da dam prostora sebi da budem nesavršena i da dajem sebi snagu i podršku čak i kada neki drugi glas u meni misli da je ne zaslužujem, a zaslužujem je, jer sam čovek koji greši, i iznova i iznova pada, ali već sutra se podiže i počinje svoju bitku i svoj put ispočetka.

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap