Unutrašnji dijalog – susret i beg

Oprosti što su uvek svi drugi bili preči od tebe.

Što sam za svakog drugog mogla da nađem vremena, strpljenja, razumevanja sem za tebe.

Želim da znaš da tek sada razumem koiliko ti je bilo teško. Tek sada vidim to. I to me sada boli više nego ikada. Toliko me to boli, da čak ne mogu ni da stavim sva ta osećanja na papir, ali znam da je neophodno. Znam da je to završna faza ovog našeg putovanja. Ove naše igre u kojoj ti mene vučeš za rukav za malo pažnje, a ja te uporno guram od sebe. Ove naše igre u kojoj su sve druge ljubavi preče, svi prijatelji, porodica, svi ljudi kojima treba pomoći, sa kojima treba pričati, svi oni koje treba saslušati i čije brige treba umiriti. Svi oni čekaju. Budimo realni, ja prosto nemam vremena za tebe. Nemam vremena. Ti si poslednja na listi, budimo surovo iskreni, ti čak nisi ni na toj listi. Ne da nisi zaslužila, jednostavno zaturila sam te negde. Izvini za to, ali nađi nekog drugog da se pobrine za to što nisi na listi. To je samo tvoj problem. Mene mani toga. Nađi još nekog terapeuta, još neku sesiju, seansu, coach-a, trening, seminar…nađi neko drugo mesto gde će se baviti tobom. Na mojoj listi nema mesta za tebe.

Nije li to surovo?

Rećićeš mi.. Rećićeš mi još…zašto si mi to radila? Rećićeš mi da su ti trebale godine i godine da mi se tek toliko približiš da ja postanem svesna tvog postojanja. Rećićeš mi a sva ona buđenja noću poslednjih godina, sve one snove iz kojih sam te budila,svi oni strahovi… rećićeš sećaš se kada sam te jednom probudila, a ti si bila toliko uplašena, da si me histerično u sred mraka pitala ko si, a ja sam samo želela da ti kažem da sam neko ko te voli…posle si prepričavala taj san kao neko tvoje spiritualno buđenje, a u stvari nisi ništa shvatila, nisi bila ni blizu shvatanja, bilo ti je zabavno da se hvališ sa mnom kao da sam neko snoviđenje koje ti se tek tako pojavilo…sve ove godine Vesna, koliko je već prošlo, kada smo poslednji put ti i ja sele oči u oči…pa čak i kao dete Vesna, znala si bolje da osvestiš ko si, šta si, šta osećaš, šta želiš, šta voliš…TI si bre nas izdala, izdala si svoje snove, svoju prirodu, izdala si sve ono u šta si verovala, šta si bila i šta si želela da budeš…zbog koga, zbog čega? Zar ti je toliko potrebna potvrda drugh? Zar ti je toliko potrebno njihovo odobravanje i klimanje glavom, pljeskanje, lajkovi, pohvale isprazne i lepe reči? Ja znam šta oni ne znaju. Ja znam za prazninu koje njihove reči nikada ne mogu da popune. Ja znam tvoju tajnu. Ja znam da nijedan zagrljaj, nijedan poljubac, nijedno tapšanje po ramenu, nijedan osmeh, lajk, komentar, hvala, sertifikat, znanje, broj prijavljenih, broj pratilaca, broj lepih reči ne može da popuni tu prazninu. Ja to znam. Oni to ne znaju. I znaš šta, nije ih ni briga. Nikoga nije briga, al mene jeste. Mene je briga.Nemaš više gde. Nema više izgovora, ćoška, kuta u koji možeš da se sakriješ.

A ja ću ti reći da ću sutra opet pronaći neki izgovor, da ću sutra opet vešto pobeći, izmanipulisati, da se mi više nikada ne možemo sresti…previše je godina prošlo, vremena, previše ljudi se umešalo, novih ciljeva, očekivanja koje treba ispuniti…sada su tu neki novi klinci, neke nove aspiracije…ja sada pomažem tolikom broju ljudi, oni dolaze kod mene na treninge, oni slušaju moja predavanja, oni čitaju moje tekstove, ja moram sada da služim “višem cilju”, “višoj svrsi” i da ti nikada nećeš moći tome da se isprečiš ,stoga bi bilo najbolje da se jednostavno okreneš i odeš…da mi se ne javljaš više u snovima, da me ne umaraš više sa anksioznostima, da mi više ne mučiš telo sa svim tim sitnim bolestima, da mi više ne šalješ signale i probadanja u stomaku, da mi više ne govoriš šta osećam, da me više ne sprečavaš da radim ono što treba da radim, da prestaneš da me usporavaš, primoravaš da stanem, zastanem, jer ja više nemam vremena za gubljenja…

A ti ćeš reći da neke stvari moraju da nestanu…neka očekivanja moraju da se ne ispune, to su očekivanja drugih ljudi, tuđih snova, tuđih htenja, potreba, želja…to nisi ti . To nismo ti i ja. Ti i ja znamo šta nama treba, dozvoli mi da ti pokažem…dozvoli mi da ti pokažem da život ne mora tako da se živi, da život može da bude i nešto drugo…da život može da bude mesto u kom možeš sebi da oprostiš, u kom možeš da zastaneš, da pogledaš oko sebe, da vidiš ko si, šta si i kuda želiš da ideš…da život ne mora da se vodi po merilima drugih, da život ne mora da bude konstatno čekanje na ljubav drugih…da ta ljubav može da se da od sebe sebi…da je vreme da daš razumevanje za onu Vesnu koje si se stidela, umesto da tako ružno i bezobzirno bežiš od nje, da je pogledaš u oči i vidiš koliko joj je bilo teško, da je zamoliš da ti oprosti što nisi našla vremena za nju, što nisi našla za nju empatiju, nežnu reč ili što nisi postavila u njeno ime jasnu granicu..što je nisi zaštitila, što se nisi borila za nju…nemoj da je se stidiš, ona je samo patila, ona je samo bila čovek…a ti sada pokušavaš da je iskoristiš kao neku lekciju i opomenu koju nikada više ne želiš da ponoviš…a ona te je svemu naučila…ona te je naučila ranjivosti…ona te je naučila oslobođenju od sopstvenih stega…ona te je naučila kako da praštaš…kako da razumeš…kako da osećaš…kako da ne sudiš..kako da voliš…kako da u svakom čoveku prepoznaš deo sebe, deo svoje duše…ona ti je dala najveći dar…ona te je oslobodila….ona je ja…i jedino kako sam mogla da doprem do tebe, je bilo kroz bol je bilo kroz poraz, kroz stid, sramotu, pokajanje..jedino tako si me videla…i jedino tako smo ti i ja mogle opet da postanemo jedno…

Jedino tako ti i ja sada možemo da živimo zajedno kao jedno…seti se Vesna ko si bila pre nego što si izdala sebe zarad svih onih drugih, zarad njihovog odobravanja iz straha sa kojim si se već suočila i koji znaš vrlo dobro da si savladala…dok se ne setiš, ja sam i dalje u tvojim snovima, ja sam i dalje u tvojim anksioznostima, ja sam i dalje u tvojim bolestima, ja sam i dalje u tvojim predosećajima, ja sam i dalje u svim onim danima kada ti se plače, kada ti nije ni do koga…ja sam tu i dalje.

Seti se.

Procitajte i Kako sam pocela da volim sebe

>
Copy link
Powered by Social Snap