Nisu svi oko tebe energetski vampiri i narcisi…ili kako sam empatijom prikrivala ranjivost

Nisu svi svuda energetski vampiri i narcisi…a ti visokosenzitivna i empatična…možda, ali samo možda je nekada stvarno, verovala ili ne problem samo u tebi.

Ovo je nešto što bih volela da mi je neko rekao pre 4 godine, bukvalno tako, da je neko imao smelosti da mi to kaže u lice. Empatija, visoka senzitivnost, osećaj za druge, nesebičnost i svi oni epiteti kojima sam samu sebe krasila nisu trebali da budu izgovor da konstantno i kontinuirano u njima nalazim opravdanje za stanja u kojima sam se tako često nalazila. Stanja koja su podrazumevala da mi drugi crpe energiju, da me čine pasivno-agresivnom, nezadovoljnom, isfrustriranom, umornom i iscrpljenom emotivno, mentalno i fizički.

Dugo mi je trebalo da naučim da preuzmem odgovornost za sebe i sopstveno dobro i da uvidim da to nije nikakva sebičnost, već upravo odgovornost i poštovanje prema sebi, ali i drugima. Trebala mi je velika hrabrost da dozvolim sebi da se “raspadnem”, budem više ranjiva a manje empatična, i da onda pokupim te deliće sebe i sastavim neku novu priču svog života.

Empatija ima rok trajanja… a šta ti preostaje od tebe same onda kada više nisi empatična?

Kako je ovo bila teška lekcija za mene.

Ja volontiram od svoje 17-te godine, prosto ne mogu da zamislim svoj život koji ne bi podrazumevao rad sa ljudima. Pritom volim da budem majka-saveta u svom društvu i da ljudi imaju poverenja da mi ispričaju svoje probleme. Oduvek sam volela ovu moju ulogu. Kao mlađa volela sam da ulazim u emotivne veze u kojima bih bila ona koja “spašava” svog partnera. Iz ove pozicije sada, jasno mi je na koliko nivoa je to bilo nezdravo, ali kada rastete sa tim obrascem ponašanja, posledicom razvojne traume, teško da možete da zamislite sebe u nekoj drugoj ulozi.

Do momenta kada započnete svoj privatan posao i kada morate da živite od posla kog radite, ali sa druge strane vam je svih tih ljudi i klijenata nekako žao, pa onda spustite cenu, pa onda uradite nešto za nekoga besplatno, pa vas onda ljudi zovu kada vi možda želite da uradite nešto samo za sebe, pa onda sve češće vam se ljudi ni ne zahvale, pa vas ispale, ne pojave se na susretu, otkažu, slažu itd.

Pošto ste vi tako veliki, senzitivni i empatični sve to podnosite sa osmehom i razumevanjem, ali primećujete iz dana u dan, da nekako imate kraći fitilj, impulsivniji ste, razdražljivi, često plačete…osećate se kao izduvani balon nakon jednog razgovora sa nekim, počinjete loše da spavate, imate po neki učestaliji zdravstveni problem…ali opet, treba pomoći svim tim ljudima…hmm a sada nekako više niste ni sigurni da vam je žao tih ljudi, šta oni misle ko su, imate i vi vaše probleme…postajete sarkastični, cinični…ogoročeni i prazni.

Saosećajni zamor – osećaj da u vama više nema empatije za druge.

Ako je empatija bila moja super moć, šta mi onda drugo preostaje?

Strah i usamljenost u sopstvenoj praznini.

Empatija kao maska za skrivanje sopstvenog stida i ranjivosti

Pošto sam uvidela da sam došla do tačke da ne mogu više da radim svoj posao, odlučila sam da krenem sa ozbiljnim procesom psihoterapije, i to je trajalo skoro godinu dana. Jedan od najznačajnijih otkrića u tom procesu mi je bio uvid da možda ja u svom procesu spašavanja sveta, ne dozvoljavam drugima da meni pomognu i ne dajem drugima šansu da oni imaju isti osećaj zadovoljstva i ispunjenosti kada pomognu meni. Kao da sam sebično čuvala taj osećaj samo za sebe, nekako arogantno se postavljala kao neko ko nema problem i kao neko ko ima eksluzivno pravo na empatiju i pomaganje drugima.

  • Kako onda da očekujem da drugi budi tu za mene kada je meni teško, kada ja ni ne govorim da mi je teško?
  • Da li su onda stvarno svi ti drugi narcisi i energetski vampiri ili sam ih ja samo navikla na moju ulogu velikog spasioca i ramena za plakanje, kom nikada nije ni potrebna pomoć?
  • Da li su ti drugi mene ikada videli slabu, ranjivu i bespomoćnu?
  • Da li se iza te empatije krije u stvari stid deljenja sopstvenih problema i muka, stid da drugi ne vide da moj život, kao i njihov, isto tako nije pod kontrolom i da je daleko od savršenstva?

Velika hrabrost mi je bila potrebna da dozvolim sebi da se raspadnem.

I da dozvolim sebi da me drugi vide tako “raspadnutu”, pogubljenu, isfrustriranu i da drugi brinu o meni.

Toliko mi je to bilo teško.

Toliko teško da sam otišla da živim na drugi kontinent kako bih pobegla od sopstvenih slabosti i činjenice da će drugi to “otkriti”. Toliko teško da priznam da empatije više nema, ali nema ni hrabrosti da se podeli sopstvena bol i ranjivost, sopstvena praznina.

“You don’t just wake up and become a butterfly…growth is a process. ” Rupi Kaur

Život se ozbiljno poigrao sa mnom i okolnosti su me faktički primorale sa svih strana da se konačno otvorim i to u odnosu sa partnerom sa kojim sam ušla u vezu neposredno posle raskida veze od gotovo 8 godina. Nisam želela da me ta osoba tako vidi. Kada se zaljubite želite da kreirate najbolju moguću sliku sebe u očima te osobe. Ali ja sam već tada već toliko bila ogoročena i tužna i slomljena, da mi čak više ni to nije bilo bitno. Dozvolila sam sebi da me neko vidi onako, potpuno malu, slabu u sopstvenoj izgubljenosti i sramu. I to je bilo oslobađajuće.

I tada je počeo moj proces promene. Tada je počeo moj proces neverovatnog rasta, koji je imao velike uspone, i već sutradan velike padove. Mislim da je Rupi Kaur rekla: Ne probudite se tek tako kao leptir, rast je proces. I to sada osećam, sada kada sam prošla kroz taj proces. Doduše, nekada mislim da taj proces još uvek traje i da će možda trajati i zauvek. Ali kada se osvrnem iza sebe na poslednje dve godine svog života, osećam i vidim koliko sam porasla u sopstvenim očima. Koliko sam porasla u svojim odnosima, koliko sam snage imala da menjam neke stvari u sopstvenom životu.

Ne mislim i dalje da su oko mene sve sami narcisi i energetski vampiri. Ne poričem da ih ima i uvek će ih i biti, ali ono što sada nekako jasno vidim jeste to da će se ljudi ponašati prema vama onako kako im vi dozvolite. A svaki put kada sam se osećala iscrpljeno, iskorišćeno i izigrano od strane drugih uglavnom je bilo tako jer sam ja to dozvolila.

U narednom tekstu podeliću sa vama uvide, znanja i prakse koje su mi pomogle na putu od bezuslovne empatije i saosećajnog zamora do veće iskrenosti i samo-saosećanja u odnosu na sebe i druge.

Related Articles

  • Tacno kroz neki takav proces prolazim od prošle godine… hvala vam za divno hrabro priznanje 🙂 lakse je kada se podelimo sa drugima…

    • Hvala draga Sena! 🙂 Nisam sigurna da bih imala hrabrosti da ovako nešto napišem pre godinu ili dve, ali sada mi je nekako došlo kao deo mog ličnog terapijskog procesa. I drago mi je da čujem da mnogim ljudima znači kada čuju i tuđu ispovest ranjivosti 🙂

  • >
    232 Shares
    Copy link