Ljubav je odluka

Verovatno da sam upoznala svog supruga pre nekih 10ak godina nikako se ne bismo složili. Naime, ja nisam baš najjednostavnija osoba na ovom svetu. Znam da budem naporna, tvrdoglava, imam mišljenje i stav o svemu, potajno žudim da se svi slažu sa mnom, a opet prisutna je i kontradiktornost u kojoj se ogleda moja neprestana težnja da udovoljavam drugima po cenu sopstvenog integriteta. Moj suprug doduše je vrlo direktan po cenu toga da uđe u otvoren sukob sa svima, zna tačno šta hoće, a ako vi ne znate šta ćete sa sobom on će vas obrlatiti za tren da krenete njegovim putem, i jedan je od najhrabrijih ljudi koje sam u životu upoznala. Sanjar, avanturista i senzitivac koji se krije iza svoje oštrine, humora i direktnosti. U nekim mlađim danima ne znam kako bi spoj nas dvoje izgledao. Stoga možda smo se i sreli baš kada je život odlučio da nam pokaže svoju drugu stranu.

Moj beg i njegov spiritualni bajpas

Kada sam upoznala Andrea bila sam u jednom od najtežih perioda u svom životu. Ono što mi je tada najmanje bilo potrebno jeste ulazak u emotivnu vezu i to pogotovo u okolnostima u kojima sam se nalazila. Završavala sam osmogodišnju vezu koju iskreno nisam želela da zavšim. Ta veza bila je moja utočište, sigurna luka i odnos sa tom osobom bio je lep, ušuškan i negujući. Sa druge strane u toj ušuškanosti i sigurnosti, ja sam se polako gasila. Sve ono što sam ja bila, sve ono što sam težila da budem, bivalo je sve dalje i dalje i zarad očuvanja jedne sigurnosti. Iz dana u dan u tom odnosu ja sam se odricala sebe i onoga ko sam u stvari. Kako je veza umirala imala sam utisak i da ja umirem zajedno sa njom. Najpre jer sve ono što sam nekada bila, i kako sam sebe doživljavala i na šta sam bila ponosna, sada sam videla u potpuno drugom svetlu. Sve ono što sam mislila da su moje snage, sada su mi postale slabosti, sve ono što su za mene bili moji uspesi, ponos i pobede sada sam ih posmatrala kao odraz sopstvenog licemerja, straha i promašaja. Prolazila sam kroz period jedne tamne noći sopstvene duše i jednog prezira sebe same i onga što sam postala. Grcala sam u sopstvenom osećaju bespomoćnosti neznajući za šta da se uhvatim.

U tom trenutku pojavila se osoba koja je želela da bude moj prijatelj. Andre je i sam prošao kroz slično iskustvo malo pre mene, kada se suočio sa svojom zavisnošću, rakrstio sa svojim nekadašnjim životom i želeo da krene nekim drugim putem. On je slušao moje priče iznova i iznova i bio je tu za mene. A ja sam u njemu pronašla neko sigurno utočište u njegovoj energiji, entuzijazmu, avanturističkom duhu i veri u život.

Sa druge strane, Andre je tada tek nedavno izašao iz svoje veze baš kao i ja, i bio je u fazi pronalaska sebe samog u centru u kom smo se upoznali i radili zajedno na Tajlandu. On je prolazio kroz spiritualni bajpas. Ubeđen da je vođen nekom silom baš u taj centar, ubeđen u energije, čakre, viši smisao, svoju ulogu isceljitelja, moć pozitivnih misli, života…U mojoj mračnoj fazi tada, iako jednim delom skeptična prema njegovom ludačkom optimizmu i zaslepljenošću spiritualnim svetom, poverovala sam mu, odnosno bilo mi je očajnički potrebno da verujem u nekog, nešto kako bi vratila sopstvenu sigurnost pod nogama.

Love is blind – često jer mi to i želimo

Zaljubili smo se jedno u drugo. On u želji da me spase i bude tu za mene, da brine o meni i pomogne mi da se izađem iz teškog perioda u kom sam se našla, a u kom je i on sam bio nedavno, a ja u njegov optimizam, veru i entuzijazam kojim je zračio.

Život se poigrao sa nama na sve moguće načine i pljesnuo nam par šamara kako bismo oboje naučili ono što nam je oboma bilo potrebno da bismo odrasli u svakom smislu te reči, i to se sve izdešavalo u roku od samo par meseci (čitaj: DANA).

Naime u centru u kom smo oboje radili Andre je imao sukobe sa mendžmentom, koje su praćene brojnim drugim dramama, te smo oboje odlučili da ga napustimo. Ja najpre zbog sopstvenog saosećajnog zamora i bola nakon raskida, odlučila sam da pratim Andrea koji je taj koji jeli zna šta je najbolje za nas, jer po njegovim rečima “univerzum nam je slao znake”. Odlazak na drugo mesto gde smo trebali da radimo, samo nakon 2 nedelje se pokazao kao početak kraja i besciljnog lutanja. Nejasnoće sa vizom i uslovima rada, našim ostankom i radom tamo primorani smo da u roku od sat vremena pokupimo sve svoje stvari i odemo.

Bez mnogo novca, samo par nedelja od početka naše veze, spakovali smo sve naše stvari otišli u Bangkok i poluraspadnuti hostel Rainbow…ja plačući besumično nad svojom sudbinom, svim greškama koje sam napravila, kritikujući sebe što sam poslušala nekog ludaka kao zaljubljena tinejdžerka nakon samo par nedelja zabavljanja. On i dalje u svojoj misiji da nas izbavi, siguran da se sve to dešava sa višim ciljem, nespreman da jednostavno prizna da smo sjebani i u lošoj situaciji. On počinje da radi online hvatajući se za svaku ideju, slamku spasenja. Sada iz ove perpektive neizmerno sam mu zahvalna što nije potonuo zajedno sa mnom i što nas je njegova ludačka volja održala.

Neznajući da li nam je pametno ostati na Tajlandu, otići u Srbiju, Holandiju ili negde treće, odlučujemo da odemo do Kambodže, pređemo granicu i vratimo se isti dan za Bangkok kako bismo produžili našu vizu i ostali još mesec-dva na Tajlandu dok ne smislimo šta dalje. Ono što je fascinatna činjenica u celoj ovoj priči, mi smo tada u vezi možda tek mesec, dva dana…ne poznajemo se, nismo sigurni da li smo jedno za drugo, da li je možda svako treba da pokupi svoje stvari i ode svojim putem, u svoju zemlju i završimo našu ljubavnu avanturu sa doviđenja i prijatno druže.

Na granici sa Kambodžom uviđamo da ja imam još samo 2 nedelje dozvoljenog boravka na Tajlandu zbog mog sprskog pasoša, a Andre je već predugo boravio tu, te bez obzira na to što je iz EU, mora da napusti Tajland…Ja sam već prešla kontrolu, a vidim da su njega zadržali. On sa mojom torbom, svim mojim novcem mora da ide na aerodrom u Kambodži gde će mu reći da li mora da bude deportovan za Holandiju ili će mu dozvoliti da ostane na Tajlandu. Ja, sama na granici između dve zemlje, bez novca sem nekih 100 eura na kartici, ludački tražim svoj prevoza nazad za Bangkok u raspadnuti hostel i čekam tamo satima i satima ne znajući da li će se Andre vratiti ili ne… Sećam se da sam u tom trenutku pomislila kako se sve to dešava kao kazna meni jer sam bila nepromišljena, jer sam slepo verovala i jer sam se zaljubila…

Kada se sticajem okolnosti ili neke ludačke sreće sve na kraju dobro završilo i Andre se konačno pojavljuje u hostelu, slede sati rasprave, mog konačnog prihvatanja da moram da preuzmem odgovornost za svoj život, svoje greške i odluke pa kakve god one bile i da naučim da prihvatim da mi je teško i loše i da nema nikog ko me iz tog stanja može spasiti nego ja sama…

Izbor i odluka

Januara 2019. počinjemo naš život u Srbiji. Toliko mnogo smo naučili zajedno i na neki način mi smo u stvari odrasli jedno uz drugo – Andre i ja. Naša veza nije imala lep početak, u momentima kada zaljubljeni parovi imaju cvrkute ptica, roze naočare i leptiriće u stomaku mi smo bili suočeni sa teškim odlukama, životnim prekretnicama i surovim suočavanjima sa sopstvenim istinama… Sve vreme bilo smo tu jedno za drugo. Korak po korak, učili smo kako da budemo svoji, iskreni, autentični najpre prema sebi samima, a zatim i jedno prema drugom. Videli smo jedno drugo u onim najgorim fazama, u onim situacijama kada bi nam oboma bilo lakše da jednostavno okrenemo drugi list i glavu i pođemo svojim putem, mi smo doneli odluku da ćemo da se borimo za našu ljubav, odnos i zajedništvo.

Prošle godine smo odlučili da osnujemo dom, našu malu porodicu i provedemo ostatak života zajedno. Postali smo sigurna luka jedno drugom u kojoj neprestano rastemo i imamo hrabrosti da zaplovimo u neke nepoznate predele nas samih znajući da uvek imamo gde da se vratimo, znajući da bez obzira na sve imamo jedno drugo. Ljubav je odluka i mi smo je doneli, i donosimo je iznova i iznova, sa svakim sukobom, nesporazumom i poteškoćom. Sa svakom radošćću, usponom i pobedom. Mi biramo da u svemu tome ostanemo i rastemo zajedno.

>
62 Shares
Copy link