Život postaje lakši kada ne moramo da se dopadnemo svima

Poslednjih godina pokušavam da uhvatim sebe u zamci zvanoj “šta sve radim da bih dobila pozitivnu povratnu reakciju drugih”. Ne želim više to da radim. Nervira me to jer sam uvidela da izokola – naokola, ako bih bila surovo iskrena prema sebi, to je krajnji cilj većine mojih postupaka. Znam da je to normalno, verujem u moć odnosa, i da smo svi mi socijalna bića koja manje više ne mogu baš da funkcionišu jedni bez drugih.

Nedavno sam uvidela na koliko me to sve nivoa opterećuje. Kao neko ko je u profesiji u kojoj sam ja, uvek moram da manje-više “prebiram” svoje reči. Što je normalno, etično i u redu jer ipak imam određenu dozu odgovornosti prema svojoj profesiji i ljudima sa kojima radim. Dugo sam pokušavala da budem “neutralna” odnosno da dam korektan i očekivan odgovor. To vam je igranje na sigurno i na taj način znate da ćete se dopasti svima, da ćete sačuvati sebe u zoni sigurnosti, i toga da vam niko ništa ne može zameriti.

Oslušni sebe

U odnosima sa bliskim ljudima humor mi je veoma bitan, spontana sam, neposredna, a znam da budem i itekako sarkastična. Dugo sam mislila da to nikako ne može da bude deo mene i u mom poslu. Dok nisam počela da pišem iz moje lične pozicije kao Vesne, ne kao pedagoga, trenera, učitelja… i na moje čuđenje ljudi su počeli dobro da reaguju na to. Sa jedne strane drago mi je zbog toga, a sa druge sada sam izložila sebe samu jednom riziku zvanom – mnogima se neće dopasti ono što ja imam da kažem ili još gora varijanta mnogi će potpuno pogrešno razumeti ono što ja pišem.

To je naravno moja najveća noćna mora i ona se upravo u mom životu odigrava. Ne dopadam se svima ili još gore ljudi me ne razumeju. Sada kada se to ostvarilo, uvidela sam da mogu i to da preživim. Ja razumem sebe. Ja znam šta sam želela da kažem ili napišem, meni je to potpuno i kristalno jasno i stojim iza toga. Mnogima se to neće svideti i oni imaju potpuno pravo na to. Razlika između mene sada i mene pre par godina, jeste što ja sada ne želim da menjam ono što sam zarad bilo čijeg prihvatanja i potvrde. Nastaviću da živim svoj život i sa tim da se mnogima neću dopasti.

Nekada šta god mi pokušali da budemo, uradimo, postanemo nekome se neće svideti. Neko će imati nešto da tu ispravi, doradi, dobaci i pokuša da nam nametne neki drugačiji vid postupanja i bivanja. Na nama je da odlučimo da li ćemo to uzeti u razmatranje, da li ćemo se preispitati nad tim.

A nekada je možda i dosta konstatnog preispitivanja na svačiji zluradi ili pak dobronamerni mig. Uvek će neko nešto imati da kaže, i iskreno, onako najiskrenije od srca, ne znam da li više imam snage da zastajem na svačiji komentar i mišljenje. Umorila sam se od besciljnog samopreispitivanja da bih dosegla verziju mene kakvom drugi žele da me stvore. Nekada je potrebno utišati sve te glasove oko nas kako bismo mogli da čujemo onaj naš, koji se u moru svih tuđih nekako zagubio. Taj glas zna ko smo mi, i tom glasu nije potreban pristanak, potrvda i slaganje svih drugih oko nas. Ako ne slušamo taj glas, potvrda svih drugih nam neće baš nimalo vredeti.

Photo by Karim MANJRA on Unsplash

>
28 Shares
Copy link