Koja je bila moja cena nezaustavljanja…

Poslednjih 7 godina mog života otkako sam ušla u priču ličnog razvoja, rada sa ljudima koji se tiče njihovog blagostanja, mentalnog zdravlja i toga da budu bolji za sebe same i druge, prošla sam lično kroz svašta nešto. Od nesigurnosti i nesnađenosti u tome da li vidim sebe kao preduzetnika ili ne, završavanja sedmogodišnje veze, života na drugom kontinentu, bolesti, gubitka ljudi, braka sa strancem, borbe sa finansijama, i svašta još nešto što se usputno dešavalo, ni u jednom trenutku nisam davala sebi vremena za predah.

Uvek je moralo da se gura napred, da se ne kuka, da se živi ovde i sada i preuzima odgovornost za sebe i svoj život. To je moj obrazac koji vučem još iz detinjstva.

Sa druge strane kada ste u pomagačkoj profesiji ljudi sa kojima radite uglavnom imaju mišljenje da se u vašim glavama i životima krije rešenje za sve. Od vas se očekuje da ste uvek smireni, staloženi, uzemljeni i znate šta radite. Sa druge strane ja lično sam često bila suočena sa time da mi ljudi sa kojima radim prelaze granice, manipulišu i nabijaju osećaj krivice u sto i jednoj kombinaciji za koju znam da će razumeti samo kolege u sličnim pozicijama. Danas sam zahvalna njima što su me primorali da naučim kako da postavim granice.

Mogla bih čitav roman da napišem o tome sa kakvim sam se komentarima suočavala, primedbama, kritikama u svom poslu sa nekih 26 kada prosto pokušavate da napravite neki život i posao za sebe sami sa sobom od nule. Ljudi to ne vide sa strane. U tim godinama nisam znala kako da podržim sebe, a nisam mogla ni da pronađem podršku koja mi je bila potrebna u svom okruženju.

Sve to me je nakon 7 godina odvelo u sagorevanje, saosećajni zamor a posle i neke ozbiljnije bolesti. Sve to me je danas kada sam ušla u dubok proces telesne psihoterapije suočilo sa odlukom da moram stvari da pauziram. I to je za mene strašna odluka. Zaustaviti se, ne raditi ništa, napraviti pauzu, brinuti o sebi, staviti sebe na prvom mesto a sve drugo i sve druge na drugo.

Sve to u meni budi strah od gubitka kontrole, strah od napuštenosti, krivica jer ne pomažem onima kojima je trenutno pomoć potrebna, strah od gubitka smisla, svrhe, strah da neću finansijski moći da opstanem, strah da ću nešto propustiti, izgubiti, da će me ljudi doživeti kao neozbiljnu, neprofesionalnu…

Šta me je ipak navelo da donesem tu odluku?

To jer su me sva ova osećanja gore pomenuta i svi ovi strahovi vrlo dobro poznati. Znam ih. Suočila sam se sa njima, svesna sam ih i živim sa njima poslednjih 7 godina. Živim sa strahom da ću pogrešiti, da neću pomoći svima kojima želim da pomogne, da ću nekoga razočarati da ću nešto propustiti da ću nešto izgubiti…i znate šta mogu opet izabrati da idem protiv svoje potrebe za odmorom, predahom i vremenom za sebe.

Navikla sam da biram za druge, da odlučujem u ime starih strahova, da živim svoj život u skladu sa onim što se od mene očekuje i kakva ja treba da budem lično, profesionalno kako god.

Znam kako je to ići protiv sebe, svojih kapaciteta i onoga što osećam u svom telu i umu da je protivno onome što mi treba.

Znam gde me je to odvelo – u bolest, premor, ogoročenosti, usamljenost, tugu, prazninu, saogorevanje, napetost…

Ta mesta su mi odavno poznata. I znate šta? Umorna sam da provodim vreme na tim mestima.

Žudim već duže vreme da stavim sebe na prvo mesto, da uzmem predah od svega što mi se dešavalo i što se trenutno u meni dešava. Žudim da slušam samo svoje misli, osećanja i svoje potrebe. Žudim da stavim samu sebe na prvo mesto.

Žudim da postanem samoj sebi najveća podrška.

Na kraju krajeva to učim i druge. Vreme je da savladam poslednju lekciju na svom putu učenja toga kako da budem samoj sebi podrška.

Stoga naredna dva meseca ću se truditi da ne radim. Znam da zvuči čudno truditi se da ne radim, ali konstantan rad, davanje i pomaganje je već dugo sav smisao mog života. A već duže vreme znam i osećam da to nije pravi smisao i da to nije prava svrha mene i mog ljudskog bića.

Žudim da se osećam dovoljno i ispunjeno samim time što postojim i dišem.

Stoga ću napraviti jednu pauzu u svom radu u kojoj ću dati sebi vremena samo za to – da budem dovoljna time što postojim, što dišem i što se budim svakog jutra.

Probaću da naučim kako da podignem, ohrabrim i volim sebe kada nisam na usluzi svima drugima. Kada ne radim, ne slušam i ne pomažem.

Javim vam se za par meseci sa utiscima o tome kako je sa te druge strane na kojoj do sada nikada nisam bila.

Poželite mi sreću 🙂

Photo by Verne Ho on Unsplash

>
Copy link