Hrabrost da grešimo u svoje ime

Ono što sam nedavno uočila baš na svojoj terapijskoj sesiji jeste da je moja nekadašnja vera u sebe i život zamenjena strahom. Strah od toga da ću postupiti pogrešno, strah od toga da sam nekog ugrozila, da sam nešto zeznula i da ako odlučim nešto, jedna loša odluka nužno povlači nešto drugo i zatim sto i jedan scenario svega onoga što može da krene po zlu. Moj život se poslednjih godina sveo na kontemplaciju, duboku analizu i promišljanje sto i jedne perspektive kako sprečiti neko nevidljivo zlo koje me možda čeka iza ugla…

Sopstvena nametnuta odgovornost za sve i za svakog je postala moja omča oko vrata. Sa svakom odlukom koja treba da se donese, ona me steže sve više.

Moj život poslednjih godina ispratile su velike odluke i brza dešavanja i kada me bliski ljudi suoče sa težinom tih odluka i događaja, moj odgovor se uglavnom svodi na to da ništa to nije tako strašno i spektakularno, a kada mi neko izlista sve moje dogodovštine i dobre i loše, blago mi se zavrti u glavi, jer tek od nedavno uviđam njihovu težinu…Neke od tih odluka koštale su me brojnih neprospavanih noći, neizvesnosti u svakom smislu i zdravstvenih problema.

Kuma me je nedavno i upitala: “Jel ti nekada nešto radiš po osećaju?” Za mene, intuicija je postala nepoznanica u odnosu na samu sebe, a što se drugih tiče lako mi je uočiti ono skirveno, neizrečeno i prisutno...Moj racio, pragamatizam je prevladao, najpre jer bol, strah i poteškoće sa kojima sam se susrela poslednjih godina ne da su me izbacile iz zone komfora, već je se ja više ni ne sećam...Stoga u mojoj glavi, osećaj, intuicija je postala opasna teritorija iz ogromnog straha od ponovnog povređivanja, neizvesnosti, bola…Strah koji se toliko usadio u moje kosti da sam nedavno uočila na koliko mnogo nivoa se ja trudim da sve radim ispravno, da slučajno nešto ne pogrešim, ne propustim, ne donosem neku odluku koja bi me koštala zdravlja, živaca i neprospavanih noći…

Što je najgore taj strah me pritiska noćima, taj strah me budi iz sna i ne da mi mira. To življenje u skladu sa tuđim očekivanjima, donošenja “ispravnih odluka” po ko zna čijim merilima, stavljanje svačije dobrobiti ispred sopstvene ne bi li slučajni nekog ugrozila. Počela sam da se vodim time da ako postupam kako većina, ako se vodim nekim nepisanim pravilima onoga kako život treba živeti i kakva ja treba da budem onda su manje šanse da budem povređena ili da nekog drugog ne povredim. Ako postupam tako, onda neću pogrešiti.

Na terapiji sam uvidela da niko na ovom svetu nije vlasnik jedne apsolutne istine, neki se samo bolje prave da je njihova istina ispravna. A ja sam očigledno onaj tip koji će svoju istinu premeriti 300 puta i i dalje neće biti siguran da je njegova istina ona prava.

Grešim u svoje ime

Pa već ako grešim, neka onda barem grešim iz sopstvene istine.

Zajebi ti taj život gde se vodimo tuđim shvatanjima, uverenjima i njihovim istinama. Zajebi ti taj život gde vam svi nameću recept srećnog življenja, ispravnog postupanja i pravih životnih odluka. Ko je bilo ko da zna šta je ispravno za vas, sem vas samih? Onda na kraju dana ako vas njihovi putokazi uspeha ne usreće, šta ćete sa tim životom? Kome je taj život pripadao? Vama ili njima? ČIje greške sam ja onda živela – sopstvene ili tuđe? Ako ću već nešto žešće da zeznem, onda biram da zeznem nešto iz slobode sopstvenog izbora. Da, istina je da to znači da sutradan neću imati koga da krivim za svoje neuspehe, nesreće, odgovornost će biti samo moja, ali i sloboda. Sloboda da sam ja ta koja raspolaže sopstvenim životom, odlukama, pa samim tim i greškama.

A možda je baš to mesto gde je moja intucija želela da me dovede. Možda ta priča sa jedne strane ne mora imati srećan kraj, ali ne znači da mi iz nje ne možemo da rastemo, ne znači da ne možemo biti hrabriji, mudriji i jači. Možda iz svih naših grešaka i poraza kada ih donosimo onako srcem, onako iz nekog sopstvenog beskompromisnog osećaja i namere, mi u stvari otvaramo vrata našim najvećim snagama i uvidima da možemo da podnesemo sve ono što život pred nas postavi, ili pak da imamo opomenu i podsetnik da tim putem više nikada ponovo ne pođemo. Neke greške su horori, a neke greške su prilike za najveći rast.

Na kraju dana, biram da verujem da imam hrabrosti da grešim, a samim tim i da se sopstvenom snagom vratim nazad na noge.

Photo by Artur Aldyrkhanov on Unsplash

>
26 Shares
Copy link