Za šta ste zahvalni svom unutrašnjem kritičaru?

Ovo je bilo pitanje sa kojim sam se susrela pre dve i po godine na treningu Svesnog samo-saosećanja (Mindful self-compassion) u Amsterdamu. Tada sam se tačno dve i po godine bavila predavanjem Mindfulness-a i bilo mi je veoma teško. Najpre jer sam sve radila potpuno sama i osećala sam da nemam sistem podrške, a da se stvari ne odvijaju tako uspešno i brzo kako sam ja želela. Unutrašnji kritičar je stalno bio tu kog je ruku pod ruku pratio saosećajni zamor i nemogućnost da se pobrinem za sebe kako mi je tada bilo potrebno. Možda bih prvo trebala da naglasim da je moj unutrašnji kritičar je jedna vrlo sarakastična i cinična osoba. Uvek mi je bilo smešno kada bi mi učesnici Mindfulness treninga rekli kako sam nežna i blaga osoba, jer mi je uglavnom prva misao bila: “Da, to misliš zato što nisi u mojoj glavi!”

Tako da čuvši tada pitanje koje je povezivalo reči unutrašnji kritičar i zahvalnost, odgovor je bio: “Ni na čemu!”

Zatim je usledio niz drugih pitanja, sa kojom kritikom se najčešće susrećete, zašto ona toliko dugo traje, čemu unutrašnju kritičar želi da vas nauči…malo po malo dala sam sebi prostora da istražujem odgovore na ova pitanja. Kada kažem malo po malo mislim konkretno od tog aprila 2017. godine pa do današnjeg dana jer ja i dalje tražim odgovore na ova pitanja i suočavam se sa svojim unutrašnjim kritičarem, ali sada to suočavanje ima neku drugačiju notu. Svakoga dana iznova i iznova se trudim da dijaloge koje vodim sa unutrašnjem kritičarem budu vođeni sa svesnim samo-saosećanjem.

Tako da danas moj odgovor na pitanje iz naslova je da sam zahvalna svom unutrašnjem kritičaru na tome što želi da me učini boljom osobom, samo što sada znam da to ne mora da se desi kroz kritiku i osudu.

Svesno samo-saosećanje nasuprot unutrašnjem kritičaru

Svesno samo-saosećanje je nešto što je promenilo moju perspektivu gledanja na mnoge vrednosti, odnose i ljude generalno. Kada sam odlučila da vodim neke od radionica na ovu temu iznenađena sam brojem ljudi koji su pridružio, a još više me je iznenadila činjenica koliko smo generalno samokrtični, koliko ima nas perfekcionista, nas koji želimo da uvek stvari držimo pod kontrolom, nas koji smo na raspolaganju drugima, a retko tražimo pomoć za sopstvene potrebe da li što ne znamo kako ili jednostavno ne želimo. Nas koji teško kažemo ne, koji ne znamo da postavimo granice, koji se izolujemo kada imamo poteškoća u životu, nas koji smo saosećajni prema svima, koji za gotovo svakog možemo da nađemo reči razumevanja i podrške.

A nažalost najviše nas koji toliko malo empatije dajemo sebi.

Saosećanje uključuje empatiju – sposobnost da postavimo sebe u tuđe cipele i pružimo emotivnu brigu i podršku osobi koja pati uz odgovarajući akciju, čin kako bismo osobi pomogli u nekoj teškoj situaciji. Često definišem saosećanje kao: empatija + akcija. Samo-saosećanje je u stvari isto to, samo usmereno ka nama samima. Prema autorima programa Mindful self-compassion Kristin Neff i Christopheru Germeru samo-saosećanje podrazumeva:

  1. Mindfulness (svesna pažnja) nasuprot preteranoj identfikaciji: svest o tome da se suočavate sa neprijatnim osećanjima, negativnim mislima, da prolazite kroz tešku situaciju.
  2. Ljudskost nasuprot izolaciji: svest o tome da nismo jedini koji prolazi kroz teške trenutke da se i drugi ljudi suočavaju sa poteškoćama i da nas to ne izoluje od drugih već upravo povezuje, jer su patnje i poteškoće deo našeg zajedničkog ljudskog iskustva
  3. Briga i podrška nasuport kritici i osudi: kada se suočavamo sa nečim što nam teško pada dajemo sebi brigu, podršku i empatiju umesto da sami sebe osuđujemo i kritikujemo

Šta nas sprečava da budemo samo-saosećajni?

Ovde bih volela da se fokusiram na onaj deo “nasuprot” jer mislim da je upravo to najveća prepreka u razvoju samo-saosećanja.

Mindfulness – svesna pažnja je neophodna da bismo uopšte bili svesni da patimo i da nam je teško. Prvi korak je osvešćivanje onoga što se dešava u nama: negativnih misli, neprijatnih osećanja, teških odnosa… Vrlo često toga nismo ni svesni jer unutrašnji kritičar zna da bude toliko dominantan da nam ne daje vremena da zastanemo i uvidimo sa koliko neprijatnih osećanja se suočavamo ili se toliko identifikujemo sa njima da ukoliko se osećamo npr. tužno, počnemo da posmatramo sebe same kao slabe, nemoćne, nesposobne.

Unutrašnji kritičar nekada zna da nas izoluje u odnosu na druge, te redovno čujem od drugih da razmišljaju: “Nemoj druge da opterećuješ” ili “Niko te neće razumeti”, te stoga često vodimo borbe sa sobom samima umesto da samo olakšamo sebi, podelimo sa drugima sopstveni teret, potražimo pomoć, podršku, dobronameran savet.

Često od ljudi čujem kako imaju doživljaj da ih osuda i kritika motivišu da rade na sebi, a da ukoliko budu empatični prema sebi onda će se “ulenjiti“. Upravo ovo je jedna od zabluda koje se vezuju za samo-saosećanje. Samo-saosećanje podrazumeva i određene žrtve koje je potrebno da preduzmete da biste nešto postigli i uradili, jasno vam je da npr. za uspešan posao morate da uložite dodatni trud, ali to radite kroz davanje sebi podrške, brige, ohrabrenja a ne kroz konstantnu osudu svake majušne greške koju napravite.

Samo-saosećanje nije ni samo-sažaljenje jer vam je jasno da niste jedini koji se suočavate sa životnim nedaćama upravo jer je ljudskost jedna od komponenti svesnog samo-saosećanja, patnje su deo našeg zajedničkog ljudskog iskustva ovde na zemlji, intenzitet, doživljaj tih patnji je drugačiji za svakog od nas, ali svi smo upoznati sa životnim teškoćama.

Tako da sledeći put kada se suočite sa unutrašnjim kritičarem probajte da posmatrate tu kritiku iz ugla svesnog samo-saosećanja, fokusirajući se na 3 komponente i budite radoznali zašto ova kritika traje toliko koliko traje, čemu vaš unutrašnji krtičar želi da vas nauči, i za šta ste mu zahvalni.

Ovo je samo jedan mali uvod u veliku temu svesnog samo-saosećanja o kojoj planiram da pišem više u budućnosti, pogotovo o zabludama koje se često vezuju za ovaj pojam.

A ako želite da saznate više o ovoj temi, pozivam vas da se pridružite našoj grupi “Svesno samo-saosećanje”

ili dvodnevnom treningu: “Kako biti tu za druge, a ne izgubiti sebe”.

Related Articles

>
53 Shares
Copy link