Vaše telo čuje sve što vaš um kaže

Moje telo je krajem 2020. odlučilo da me zaustavi. Dobila sam dijagnozu insulinske rezistencije, hašimoto sindroma a nekoliko meseci kasnije i hormonskog poremećaja. Kao neko ko se bavi pravcima koji povezuju um i telo, znala sam da me tako nešto čeka. Od kraja 2017. godine u mom životu se dešavala promena za promenom . Ove promene su bile veoma brze i teške za mene. Srećom, mnoge stvari baš tada su mi postale kristalno jasne i prolazila sam kroz dubok proces psihoterapije.

Kada su stvari delovale da će se stabilizovati desila se Covid pandemija. Za vreme ove pandemije ja sam radila punom parom….samo sam čekala trenutak kada će nagomilani stres, promene, tenzija da me zaustave. To se upravo i desilo krajem 2020. Sreća je da sam kada se to desilo bila mentalno jaka, načisto sama sa sobom što se nekih stvari tiče…da mi se to desilo godinu ili dve ranije, verovatno bi me beznađe i depresija povukle dole.

Verujem da je telo mudro. Stvari su uzele maha kada je telo osetilo da može da na neki način odahne i padne u kolaps…Kao neko ko je veoma energičan, inicijator, entuzijasta bolest i umor mi teško padaju. Stoga sam poslednjih meseci mnogo radila na jačanju unutrašnjih snaga i prihvatanja onoga što se trenutno dešava u meni. Polako korak po korak moj um i telo će ponovo doći u balans. U tom procesu bavljenje telesno orijentisanim psihoterapijskim pravcima uz samosaosećanje mi mnogo pomažu.

Šta se dešava kada smo pod stresom?

U ovom tekstu želim da vam pišem o tome šta se dešava u našem telu kada smo mi pod stresom, samokritični, kada nas naš um neprestano kritikuje, osuđuje i kada mu “mi kao mi” nikada nismo dovoljno dobri. Možda će za to nekog biti dobar uvid i lekcija da se zaustavi na vreme, a ne čeka kolaps kao što je bilo u mom slučaju. O ovome ću pisati iz ugla prakse saosećanja i samosaosećanja.

Prema Paulu Gilbertu (koji je stvorio terapiju usmerenu na saosećanje), kada se kritikujemo, mi aktiviramo naš sistem tela – pretnje i odbrane (naš reptilski mozak). Ovaj sistem se razvio tako da kada opazimo pretnju naša amigdala (centar za strah, “pas čuvar” mozga, kako sam ga opisivala kada sam radila sa decom) se aktivira, oslobađamo kortizol i adrenalin i dobijamo energiju tj spremnost za borbu, beg ili zamrzavanje (zaledi se). Sistem odbrane od pretnji dobro funkcioniše u zaštiti od stvarnih pretnji našem telu.

Međutim, kada se osetimo neadekvatno, nesposobno, kada je naša samosvest odnosno slika o nama samima ugrožena mi napadamo problem – u stvari sami sebe!

To u nama izaziva stres i može da nas vodi u anksioznost i depresiju.

Kako možemo to da promenimo?

Srećom, mi smo takođe i sisari. Evoluciona promena kod sisara je da se mladi sisari rađaju vrlo nezreli pa imaju duži razvojni period da se prilagode svom okruženju. Kako bi se ovo olakšalo, sistem nege sisara se razvio tako da je novorođenče čuvano tako što se držalo u blizini majke. Sistem nege pokreću dva glavna faktora- umirujući dodir i nežna vokalizacije (Steller & Keltner, 2014.)

Ovo oslobađa oksitocin i opijate i kod roditelja i kod dece, pomažući novorođenčetu da oseća sigurno.

Kada vežbamo samosaosećanje, posebno fizičkim umirujućim dodirmo i nežnim tonom glasa, stvaramo osećaj sigurnosti koji se suprotstavlja stvorenom stresu sistemom odbrane od pretnji (Arch et. al., 2014; Friis et al., 2016; Petrocchi, Ottaviani & Couyoumdijan, 2016).

Naše reakcije na stres su borba, beg i “zaledi se”. Stres reakcija usmerena ka unutra kod borbe je samokritičnost, kod bega je izolacija a kod reakcije “zaledi se” ruminacija. Ovo ukazuje na nedostatak samosaosećanja.

Znači rad na jačanju samosaosećanja jača i vašu otpornost – rezilijentnost da se nosite sa stresom.

Lek za ova tri stanja su upravo 3 elementa samosaosećanja. Nežnost prema sebi, Ljudskost i Mindfulness.

Za borbu i samokritičnost to je nežnost i briga o sebi (umirujući glas, dodir), za beg i izolaciju jeste zajednička ljudskost (mreža podrške, odnosi) i za “zaledi se” odnosno ruminaciju jeste mindfulness svesna pažnja i osvešćivanje i prihvatanje teških osećanja.

Ovaj proces nije lak, ali nadam se da vam je jasno kako mi možemo polako, korak po korak da utičemo na to kakve će naše reakcije biti. Naravno, ako je neko suočen sa ozbiljnim traumatskim iskustvima nismo uvek u mentalnoj kontroli, te je preporuka je pronaći psihoterapeuta (dobro bi bilo telesno orijentisanih pravaca) i raditi na ovome.

Nadam se da ove smernice mogu da vam koriste u praktikovanju možda već danas – umirujućeg dodira i pronalaska ohrabrujućih, nežnih reči podrške.

Photo by Cristian Newman on Unsplash


>
32 Shares
Copy link