Ne moraš da budeš najbolja verzija sebe

Poslednje 3 godine prošla sam kroz razna iskušenja, izazove, poteškoće ili jednostavno rečeno kroz mnoga sranja. Zahvaljujući svim tim situacijama mnoge stvari u životu su mi postale jasnije, važnije i smislenije mnogo više nego ranije. Verovatno da nije bilo tih situacija ne bih danas jasno znala šta je to što želim, a šta ne, šta mi je bitno u životu a šta ne. Neke stvari su mi se razjasnile.

Sa druge strane, što se nekih stvari tiče još sam u procesima potrage i smatram da je to deo života. Mislim kada bi svako od nas imao konačne odgovore i rešenja za sva životna pitanja otkrivena do 30-te da više ne bi imao ni poentu sopstvenog življenja. Najznačajniji uvid i dozvola za mene je bila ta da su ti procesi otkrivanja, življenja upravo ono što nas čini ljudima. Upravo taj momenat da ne znamo ništa, i da smo okej sa tim, i da ta potraga za odgovorima do kojih ćemo možda doći, a možda i ne, nas nekada čini manje a nekada više motivisanijim da iz dana u dan otkrivamo ko smo i kuda idemo. Imamo pravo da povremeno menjamo sopstvene putanje, odnose i ciljeve i da nemamo uvek jasan putokaz i entuzijastičnu maršutu u novo sutra. To je za mene život. Verovatno ću kroz 2 godine misliti potpuno drugačije, i iskreno se nadam da će tako i biti.

Nisam uvek tako razmišljala. Dugo me je pratilo neko uverenje da neke stvari koje se tiču životnih vrednosti, načina življenja i međuljudskih odnosa treba da definitivno “sklaviriš” u određenim godinama i periodima života. Nekada sam mislila da postoji jedna apsolutna istina do koje se dolazi i način življenja koji se postiže i da kada se dođe do te destinacije sve nakon toga će nekako ići lakše, lepše i jednostavnije. Jednostavno će sve onda biti “go with the flow”.

Svi oni koji su “provalili” život – a ja nisam

Čini mi se kada sam ušla u priču ličnog razvoja da je bilo jakooo puno onih koji su živeli te živote u kojima su sve provalili. Svi oni su bili najbolje verzije sebe. Posmatrala sam ih sa strahopoštovanjem sa jedne strane, a sa druge sa osećajem krivice jer ja još uvek nisam ta idealna verzija sebe. Kako je vreme odmicalo ta verzija mi se iskreno činila sve dalje i dalje…

Gledala sam sve te ljude koji su “najbolje verzije” sebe koji su pronikli nekakve istine, načine života, mišljenja, rada, odnosa i stalno sam gurala sebe da i ja tako moram da dođem do te moje najbolje verzije i do svih tih istina do kojih su i oni došli…

Poslednje 3 godine kao da nisam dala sebi dozvoli da jednostavno budem loše a bilo mi je loše u mnogim momentima, jer bože moj to ne bi trebalo jer treba težiti boljoj verziji sebe.

Tek poslednjih 6 meseci 2020. godine osvestila sam kako sam u stvari bila surova prema sebi. To konstatno guranje, taj stav NIKADA nije dovoljno dobro, može bolje, trudi se, radi na sebi, osvesti ovu traumu, popravi onaj odnos, oprosti ovom , oprosti onom, otpusti ovo, otpusti ono…dočekala sam kraj 2020. bolesna i premorena. Verovatno jer sam tek u poslednjih 6 meseci dala sebi dozvolu da konačno budem ono što sam a to je daleko od bilo kakvih zen verzija sebe.

Dala sam sebi dozvolu da pišem, govorim i osećam ono što sam osećala poslednjih 7 godina. To sam potisnula, odgurnula, odbacila iz straha da to možda nije “dovoljno dobro”, plemenito, autentično da možda to nije ono “najbolje” i najvrednije od mene…da mogu bolje, lepše, “svesnije” da se izrazim u poslu, odnosima i svemu onome što čini život.

Nisam dala dozvoli sebi da budem ono što sam.

Nisam uspela da budem najbolja verzija sebe. Pravo da vam kažem više to ni ne želim. Želim samo da budem ona verzija sebe u kojoj ću moći slobodno da dišem, budem, i osećam ono što osećam.

Photo by arash payam on Unsplash

Procitajte jos i: Bez ciljeva

>
Copy link
Powered by Social Snap