Kada vas povuče pesimizam drugih – ili kako sam odlučila da živim u skladu sa onim što je meni važno

Pored deljenja saveta, postoji još jedna stvar koja me užasava, a to je pasivno agresivni ili melanholično ironični pesimizam.

Vrlo često mi se dešavalo u životu da na moj entuzijazam, interesovanja, ideje ljudi imaju neki stav ili komentar tipa – neće ti to uspeti, hmm ne znam kako si to zamislila, budi realna, daj se saberi, moraš se prilagoditi, nije ti dobro da tako razmišljaš, u našoj zemlji takve stvari ne rade, ne funkcionišu ne mogu da se dese i ostali dobronamerni dragulji iskustva i mudrosti.

U jednom periodu mog života taj pesimizam drugih me je jako povukao na dole.
Par godina sam provela u nekoj fazi “samo da me niko ne primeti i ne čuje” , jer bože moj ja imam drugačije planove za život od nekog mainstream-a kog bi jeli trebalo da se držim…

I onda mi je u život došao čovek koji je sušta suprotnost ovoj melanholiji pesimističkog bitisanja.. koji je čak 100% verovao u moju ideju življenja i vrednosti nekada više i od mene same 😅
I to me je trglo. Trglo u smislu da imam svo pravo da mislim, delam i ponašam se drugačije.

I evo sada poslednjih meseci kada god čujem priče tog tipa da nešto neće, ne može, ne sme, ne bi trebalo, setim se mog diplomskog rada na temu obrazovanja žena u ženskim školama krajem XIX i početkom XX veka u Srbiji.
Zaključak tog rada je bio da sve promene koje su dovele do toga da se žene obrazuju nisu proistekle iz nekih “spoljnih sila”, okolnosti, inostranih finansijera, sistema, grupa…vec jedino I isključivo iz enormnog zalaganja, borbe i istrajnosti POJEDINACA kao takvih da nešto promene..posle su svi samo pratili i posle je svima bilo lako da prate.

To me uvek vrati na priču Jesper Jula lične i socijalne odgovornosti…i to me nekako uvek ohrabri, u smislu da ja imam odgovornost najpre prema sebi i svom životu i sopstvenim vrednostima da ih živim onako kako ja želim, koliko god to bilo drugačije od onoga što je kvazi normalno i što se od mene očekuje. 

>
11 Shares
Copy link