Nauči da budeš samoj sebi – najveća podrška

Kada pričam o samosaosećanju često se osećam kao da pričam o mački u džaku.

Zašto?

Zato što znam da većina ljudi nikada nije iskusila taj osećaj samosaosećanja, odnosno razumevanja sopstvenog bola i davanja sebi iskrene podrške i empatije u tom procesu. Uglavnom jer nas tome niko nije učio.

Niko nas nije učio ni da volim sopstvene mane i nesavršenosti. Učeni smo da ih menjamo, sakrijemo ili pak preizirno odbacujemo. Samosaosećanje vas uči da pogledate te mane kao deo vas samih i da ih nekako neustrašivo prigrlite i prihvatite takve kakve su.

Ključ je u prihvatanju

U prihvatanju je ključ. Kada stvari prihvatimo imamo veći mir u odnosu na to ko smo mi u stvari. Ne osećamo sram a ni krivicu što nismo savršeni. A onda smo tek u stvari spremni da neke stvari i menjamo. Ne zato što ih se stidimo, već zato što imamo tu staloženosti da pogledamo istinu u oči. I uvidimo da, okej, vidim da sam slaba u tome i tome, teško mi je zbog toga, ne kinjim sebe što eto bože moj nisam u tome uspešna, možda bih sada sa nekom dečijom radzonalošću i svesnom pažnjom korak po korak, samosaosećajno mogla da podržim sebe na tom putu promene. Pa i ako grešim i ako mi nije lako dajem sebi razmevanje jer put promene nije lak i imam empatiju za sopstvenu bol u tom procesu.

A empatija uvek motiviše više nego strah ili pak krivica. Koliko god mi bili ubeđeni da moramo sebe da kinjimo da bismo nešto postigli.

Ne znam zašto je ljudima teško da poveruju da mogu sebe da motivišu kroz osnaživanje, podršku i razumevanje. Postoji nešto što se zove yang samosaosećanje a onom nam govori da samosaosećanje podrazumeva zaštitu, motivisanje i obezbeđivanje. Ja kada sam počela da se bavim ovom praksom posle nekog vremena primetila sam da se osećam jako ljuto. Ljuto na sve one trenutke kada sam izneverila sebe, kada nisam održala obećanja koje sam dala samoj sebi i na druge ljude kojima sam dozvolila da mi prelaze granice ili pak gaze moj lični integritet. I onda se u meni javila neka snažna volja, pokrenuta tom ljutnjom, nepravdom koju sam ja nanela sebi ili koju su mi pak naneli drugi, da moram sebe da zaštitim i obezbedim ono što mi je potrebno.

Zašto se to desilo? Zato što sam konačno počela da volim sebe.

Konačno sam počela da dajem sebi to beskompromisno saosećanje, tu yang energiju koja nas motiviše na pokret i promenu.

Kako možete podržati sebe?

  • Možda najpre tako što ćete se sa vremena na vreme zaustaviti – uvideti da ste umorni, tužni, usamljeni, razočarani ili pak isfrustrirani i ljuti. Ne bežati od sebe, svojih osećanja i trenutne životne situacije, kakva god ona bila. Osvestiti šta se dešava u telu, imenovati prisutna osećanja i dati sebi dozvolu da osećate šta god da osećate.

Osvestiti šta je to nešto što vama treba? Koje su vaše nezadovoljene potrebe možda u odnosima sa nekim bliskim ljudima? Upitajte sebe da li se krija potreba da budete voljeni, viđeni, poštovani, saslušani…i onda jednostavno to reci sebi koliko god smešno i čudno zvučalo isprva: “Ja te vidim” ” Ja te slušam” ” Ja te poštujem”…ako vam je u redu ove rečenice može pratiti i podržavajući dodir – ruka na srcu, stomaku ili nekom drugom mestu koje vas umiruje.

I za kraj važna stvar, možete podržati sebe tako što ćete zaštiti sebe same od sopstvenih negativnih samokritika, prebacivanja, osuda koje vrtite u sopstvenom umu...da, nekada smo mi sami sebi najgori neprijatelji. Izdvojte u toku dana 15 minuta samo da brinete, zapišite sve vaše brige na papir i onda ostatak dana zaustavite sebe same u ovoj situaciji…osvestite koliko često idete preko svojih kapaciteta i mogućnosti i zaustavite se. Usporite. Dajte sebi vremena da razmislite. Dajte sebi vremena da dišete. Dajte sebi slobodu da promenite mišljenje, odluku ili izbor, ako je to za vaše lično dobro.

Vreme je da naučimo kako da budemo sebi samima najbolji prijatelj, oslonac i podrška.

>
56 Shares
Copy link