Ljudi koji žive srećno jer ne ispunjavaju tuđa očekivanja – a kako sam ja shvatila da nisam jedna od njih

Danas sam šetala sa svojim sestrićem koji inače nije fan hrane i jedenja. U jednom momentu sam ga čisto iz radoznalosti pitala da li voli pizzu. Rekao mi je da ne voli i da jede samo koricu. Moj komentar uz blaži osmeh je bio “niko ne voli koricu…pa kako ne voliš pizzu?”. Na šta mi je on totalno smireno i ravnodušno rekao: “Znaš ima i takvih ljudi”.

Rečenica niti mudra niti dubokoumna mi je u trenutku bila prosvetljenje. Da, ima ljudi koje apsolutno briga da ispunjavaju tuđa očekivanja, želje i standarde, i da, ti ljudi postoje i oni žive u miru sa tim. Makar bili i u telu šestogodišnjeg dečaka.

Zatim je usledilo trezveno osvešćenje nakon kratke pauze i sabranih misli – ja nisam ta osoba, koliko god želela da budem.

Kada mislite da radite stvari zbog sebe…a u stvari ste daleko od toga

Od svojih tinejdžerskih dana sam smatrala da u životu radim ono što želim i da mi apsolutno nije bitno da se uklopim, prilagodim i budem deo većine.

Znate one momente kada mislite da nešto radite isključivo zbog sebe a u jednom trenutku shvatite da u stvari želite nekome nešto da dokažete, potvrdite, odnosno želite da na neki način budete viđeni?

Meni se npr toliko puta u životu desilo da sam bila ubeđena da nešto radim najpre jer je meni to bitno i važno. Nisam očekivala da mi iko aplaudira zbog toga, niti da me potapše po ramenu i oda bilo kakvo priznanje. Tako bih samouvereno verovala u neki svoj životni izbor ili odluku. Dugo sam smatrala kako su moji izbori toliko “autentični” i da bi ih birala iznova i iznova čak i da ih niko drugi ne podržava. Volela sam da budem “jedina” koja u nešto veruje i koja nešto radi. Naravno to je bila jedna vešto skrojena samoobmana koje sam postala svesna nekih 15ak godina kasnije. Prikrivanje iza kvazi posebnosti je u stvari bio strah od sopstvene prosečnosti. Šta je sve to u stvari govorilo o meni? Želim da budem viđena u svojoj “jedinstvenosti” u tome da sam drugačija, inovativna, “svoja” da se ne uklapam u standarde i šablone. To je bilo veoma prisutno dugi niz godina u mom životu.

Onda se desio obrt situacije, u smislu da me je ta “unikantnost” i “buntovništvo bez razloga” u nekom momentu jako umorilo…konstano objašnjavanje ljudima zašto baš ta odluka, zašto baš taj izbor, zašto baš tako nešto radim a ne drugačije…umorilo me je to. Počela sam da se povlačim, radim što radi i većina, živim kako i većina…mislila sam okej, možda će me tako videti, prihvatiti, voleti više, ako se na momenat “ugasim”, “ućutim” ili se potrudim da pravim izbore i odluke koje kao prave i drugi.

Vreme je pokazalo da ja to ne umem, odnosno ni da ta taktika nije urodilo plodom kom sam se ja nadala. Vreme je pokazalo da je opet izostajala ta potvrda, priznanje, ta nazovi ljubav drugih…Opet mi je nešto falilo. Sećam se da sam mislila evo sada radim sve i što i svi drugi i opet fali to nešto, opet se ne uklapam, opet me niko ne podržava…taj mentalni sklop nekog ko “ne pripada” ko “nije viđen” ko je “neshvaćen”.

Kada tragate za priznanjem od svih drugih – sem od vas samih

U stvari ja kao da sam čitav život tragala za nečim konstatno što je bilo izvan mene. Izvan mene same. Poređenja, priznanja, želja za uklapanjem na neki moj način..

A šta je to uklapanje – da vam se drugi dive, da vas drugi slušaju, poštuju?

Da ste deo grupe?

Da li se uopšte iko oseća tako?

Ili se svi osećamo kao da ne pripadamo, kao da nismo viđeni, kao da nismo deo nekog zajedništva u kom su svi podržani baš takvi kakvi su?

I tako sam ja u stvari imala dve perspektive u životu kada radiš stvari totalno drugačije od drugih i kada radiš stvari kao i svi drugi. Ni jedna ni druga opcija me nisu usrećile.

Zbog čega?

Verovatno jer sam u oba slučaja tragala konstatno za reakcijom, osećanjem spolja! Želela sam da mi neko drugi da neku emociju, osećaj, povezanost koju sam ja najpre samoj sebi uskratila!

Prestala sam da uživam u procesu rada, učenja, življenja jer sam konstatno bila fokusirana na sve ono spolja. A šta će drugi reći na to, hoće oni to prihvatiti ili hoće to kod njih izazvati neku reakciju, šta će oni misliti…prvo je to bilo sa prijateljima, bližnjima, partnerima a kasnije se to samo prenelo i na moj posao. Moj posao koji se najpre izrodio iz mog hobija i velike ljubavi koju sam gajila prema onome što radim, vremenom ja sam počela da se vodim time šta je popularno, šta ljudi hoće da čuju, ko me prati, šta ko misli o meni, kako sam to rekla i uradila…Uživanje u mom poslu je u nekom momentu nestalo. Moji odnosi su počeli da se svode na održavanje slike za koju sam ja smatrala da drugi žele da vide u meni i igranja uloge koja je bila potrebna drugima od mene da bi taj odnos opstao.

Čija ti potvrda treba?

Tako da sam trenutno došla do jedne tačke kada sam shvatila da nemam ja ničija očekivanja da ispunjavam.

Šta je meni bitno u životu?

Šta je meni vredno?

To su pitanja koja sam počela sebi da postavljam. Da li ja to volim da radim i da li ja to želim?

Počela sam radikalno da preispitujem sve svoje odluke, izbore i postupke u cilju suočavanja sa istinom koja se tiče toga da li ja to radim zbog sebe i nekih svojih vrednosti, ciljeva i ideala koje želim da živim ili zbog drugih?

Čija potvrda meni treba i šta će mi ta potvrda?

I kako mogu da živim bez potrebe da mi bilo ko drugi okači zlatnu medalju oko vrata za sve moje “uspehe” “očekivanja” i “podvige” koje sam ispunila u očima drugih, koja na kraju krajeva može samo da postane teret konstantnog udovoljavanja i neprestanog jurenja tuđeg odobrenja…a ta trka može trajati zauvek. I ostaviće me na kraju dana praznom.

A niko vas neće bolje videti i potapšati po ramenu od vas samih.

A to je veština koja se uči i koju možemo naučiti.

“Znaš, ima i takvih ljudi.”

Photo by Priscilla Du Preez on Unsplash

>
52 Shares
Copy link