Dnevnik jednog mindfulness praktičara ili o planinama u nama

Da li je svaka kriza ujedno i šansa za rast i razvoj, ne bih znala da vam kažem. Ne računajući bombardovanje, jer mi je tad bilo svega 6 godina, nemam baš puno životnog iskustva u suočavanju sa kolektivnim krizama, tako da nisam imala ni prilike ni vremena da izvučem neke pouke i zaključke na tu temu. 

Međutim, život u doba korone doneo je meni, a verujem i velikoj većini nas, brojne teškoće, problematične situacije ili nas postavio u ne baš povoljne položaje. Neki od događaja koji su me zadesili bili su i još uvek jesi puni strepnje i neizvesnosti, drugi su preplavljući i puni tenzije i frustracije, treći su pak bili razočaravajući i doveli su me do raznih preispitivanja o kojima će više reči biti u nekom od sledećih tekstova. Ono na šta sada želim da se osvrnem jeste kako se nositi sa svim tim. Pisala sam vam već o svesnom samo-saosećanju i 3 koraka kroz koje se ono vežba. 

Svesno samo-saosećanje je zaista nešto što bi trebalo da postane naše novo normalno koje će nastupiti nakon što čitava ova situacija sa koronom prestane. 
Međutim, pored svesnog samo-saosećanja ono što je meni pomogli u proteklih nedelju dana kad me je u vrlo kratkom vremenskom razmaku zadesio niz neprijatnih i teških situacija od kojih sam se osetila kao da sam u nok daunu, jeste jedna vežba koju sam naučila na desetonedeljnom mindfulness treningu za mlade i odrasle, a zove se Sedeti poput planine. Ovo je inače moja omiljena vežba i to iz više razloga.

Prvo, vežba nas metaforički izjednačava sa planinom. Ukazuje nam da i mi imamo neke osobine koje ima i planina, kao što je na primer postojanost i stabilnost.

Drugo, vežba slikovito opisuje kako planina prolazi kroz razna godišnja doba i da se tad na planini dešavaju različite promene, baš kao što i mi prolazimo kroz različita životna doba koja se sobom nose i različite situacija, probleme, izazove, ali i prijatne trenutke i lepe događaje.

Treće, vežba nam ukazuje, da šta god da se spolja dešava na planini, to ne može da promeni ono što je unutra nje. I da bi u tome trebalo da se ugledamo na planinu. Drugim rečima, kakvi god da su spoljašnji događaji koji nas zadese, uvek treba da imamo na umu, da ono što je unutar nas je dovoljno da iznesemo i prebrodimo sve to. U ovom slučaju, to su postojanost, stabilnost i vera da mi to možemo, jer planina je baš takva, postojana, stabilna i ne sumnja u svoje sposobnosti i kapacitete da izdržati hladnu zimu, snažnu jesenju oluju ili sunce koje preko leta ume jako da prži.

Četvrto i možda najlepse od celokupne vežbe jeste to što koliko god da priroda i vremenske neprilike šibaju planinu, na kraju dolazi proleće kad se sve ponovo rađa i obnavlja. Tako je i u našim životima. Samo što ne moramo da čekamo proleće da bi iscelili ili prevazišli nešto što nam nanosi bol ili stvara neprilike. Možemo to da uradimo i mnogo pre. 

Čak i kad naidju periodi ili događaji koji su mi teški i izazovni, zbog kojih nekad nemam vremena, a nekad ni volje da radim vežbe (i to je sasvim okej!), uvek su mi je na pameti reče iz vežbe koje glase: ”Osetite koliko ste postojani, snažni i stabilni, baš kao planina. Duboko u vama osetite moć i veru da vi možete da podnesete promenu i da ne možete da budete oboreni tako lako.”

To isto želim i vama. Da se ovih reči ne samo setite, već i da ih osetite i da vam služe bar pola koliko su i meni. 🙂

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap