Dnevnik jednog Mindfulness praktičara ili kako vežbati svesno samosaosećanje

Jedna od tema sa kojom se upoznala dok sam bila na desetonedeljnom programu Mindfulness-a za tinejdžere i mlade jeste i svesno samosaosećanje. Svesno samosaosećanje nam služi kako bi prepoznali ono što se dešava u nama, shvatili da je to nešto što je sasvim normalno i sastavni deo ljudskog iskustva i umesto da se zbog toga osuđujemo, pokušamo sebi da pružimo razumevanje i podršku.

Vežbajući mindfulness naučila sam da baš kao što se napolju menja vreme, tako se i u meni menja raspoloženje, ali i da nema potrebe da se identifikujem sa svojim mislima ili emocijama. One su sasvim okej i sasvim je normalno imati i osećati čitavu paletu emocija i misli, to nas čini ljudima na kraju krajeva. Neidentifikovanje sa njima, ne samo da mi nije predstavljalo problem, već mi je postalo i zanimljivo za vežbanje. Medjutim, teškoće su naišle kad su u pitanju moja uverenja. Kao što znate, imamo različita uverenja o sebi, drugima, poslu, ljubavi, sreći, životu i mnogo čemu drugom. Neka od tih uverenja nam služe i funkcionalna su, dok su druga disfunkcionalna i često nas sprečavaju da ostvarimo ili postignemo razne stvari u životu.

Moj najveći izazov su uverenja koja imam o sebi, a koja su disfunkcionalna i nepodržavajuća. Stekla sam ih prolazeći kroz različita iskustva u životu, ali vremenom uz rad na sebi, uspela sam da ih osvestim i primetim koliko veliki uticaj zapravo imaju na mene i koliko mi nekad otežavaju različite situacije. Neka uverenja menjala sam sa lakoćom, neka malo teže. Kad sam osvestila pojedina uverenja, smejala sam se, jer mi je bilo neverovatno da sam verovala u takve besmislice, a opet, osvešćivanje pojedinih uverenja mi je bilo izuzetno bolno i teralo suze na oči. Međutim, ono što me je sport naučio je da vrednost nagrade odgovara količini i intezitetu uloženog truda i napora. I mislim da se ta formula može primeniti i u ovom slučaju. Menjanje onih misli, navika i uverenja koja nam ne služe nije uvek prijatno i lepo, naprotiv može biti poprilično izazovno, ali za uzvrat pruža određenu dozu rasterećenosti i mira.

Jedan od načina da to postignemo je upravo kroz svesno saosećanje. Prvi korak bio bi da primetimo šta je to o čemu razmišljamo, šta je to što osećamo i šta je to u šta verujemo bilo da smo u pitanju mi sami ili neka drugi aspekt našeg života. I da li je to sve baš tako kako mi mislimo? Ili bi ipak stvari mogle da se sagledaju i iz drugog ugla. Drugi korak sastoji se u tome da osvestimo da nismo sami u tome. Svi smo mi ljudi i koliko god se naši životi razlikovali, opet postoje neke stvari koje nas sve spajaju i koje su nam zajedničke. Kad se suočavamo sa nekim problemom, kad nam je teško, kad nas nešto boli ili kad patimo, imamo utisak da se to samo nama dešava, a zapravo se dešava svima. Možda ne istim intezitetom ili u isto vreme ili na isti način, ali sigurno da ne postoji osoba koja u nekom trenutku svog života nije prošla kroz neku neprijatnost, teško iskustvo, bolan period i slično. Ja volim da kažem da nas to ne čini samo ljudima, već i živima. Treći korak koji možemo preduzeti je da svojim mislima, emocijama i uverenjima damo razumevanje, a nakon toga i podršku. Da shvatimo da smo ih jednostavno negde ili od nekog pokupili u toku života i da ne treba za to da krivimo sebe, nismo uradili ništa loše. Naprotiv, radili smo najbolje što smo znali i umeli. Sada znamo bolje i možemo sebi umesto loših i pogrdnih reči da pružimo neke reči podrške. Onako kako bi se obratili nekoj osobi koju volimo. Njih sigurno ne bi kritikovali i ne bi bili onoliko strogi koliko smo prema sebi. Za njih bi sigurno našli razumevanje, podršku, savet, toplu reč. Zašto nam je onda to isto ne napravimo i za sebe?

I za kraj, jedna pitalica – ko je osoba koja vas kritikuje najviše? Odgovorite sebi iskreno. Ako ste to vi, onda znate šta vam je činiti. Koraci su u ovom tekstu. Jednostavni su, ali to ne znači i da su laki. Razmislite, primenite u praksi i javite nam vaša iskustva.

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap