Dnevnik jednog Mindfulness praktičara ili kako vežbati ne prosuđivanje

Sigurna sam da ste se već upoznali sa 9 mindfulness stavova, u slučaju daniste, ovde možete da saznate više o njima:
https://mindfulnesscorner.com/devet-mindfulness-stavova/

Svako od nas, u većoj ili manjoj meri, sreće se sa raznim izazovima, a nekad čak i teškoćama u praktičnoj primeni osnovnih stavova u mindfulness-u. Iako sam više stavova prepoznala kao izazovne za primenu u praksi, opredelila sam se za jedan koji ću svesno praktikovati u toku nedelju dana. To je bio prvi – Ne osuđivati.

Prva dva dana su protekla poprilično uspešno, ali sam zato trećeg dana poklekla i u velikoj meri osuđivala sve što mi se tog dana našlo na putu.
I smatram da je to u redu. Nismo se naučeni rodili ni sa jednom veštinom, čitava poenta i jeste u vežbanju. Ono što je meni pomoglo u takvim trenucima i što sam smatrala kao napredak je to što sam ipak uspela da osvestim situacije u kojima osuđujem, čak iako sam ih primetila nekoliko sati ili čak i dana nakon samog osuđivanja. Uočavanje takvog ponašanja, pa makar se dogodilo i znatno kasnije, značajno je, ne samo zato što smo uspeli da ga prepoznamo, već i jer smo sada njega svesni i trudimo se da ga u budućnosti ponavljamo što je češće moguće, a mozda i uopšte ne ponovimo, ukoliko budemo redovni u praktikovanju mindfulness-a.

Uglavnom, zaključila sam da ponašanje drugih nije u mojoj kontroli, samim tim ne treba da dozvolim da njihove reakcije ili ponašanja utiču na mene, niti da se upuštam u njihovo prosuđivanje. Ne znam kako je drugima, ne znam kakve problem ili brige imaju, jesu li imali težak dan na poslu, da li su zdravi, jesu li im svi u porodici dobro, da li su se možda posvadjali s partnerom ili s komšijom, možda su povređeni ili ih nešto boli. Sve su to razlozi koji mogu dovesti do različitih reakcija i ponašanja, a koji meni (kao nekom ko prosuđuje), ostaju skroz nepoznati i samo to (pr)osuđivanje čine beskorisnim. Umesto toga, trebalo bi jednostavno primetiti kad druge osuđujemo i nakon toga tu osudu otpustiti, jer najverovatnije nije ni osnovana, a ni nama samima ne donosi ništa dobro.

Nakon toga nastavila sam uglavnom uspešno da primenjujem prvi stav, ali zapazila sam i nešto novo – osuđivanje sebe. Iako sam mislila da nisam osoba koja je sklona da osuđuje sebe, pošto se uvek trudim da vežbam pozitivan samogovor, u toku sprovođenja ove vežbe primetila sam samoosuđivanje, pogotovo oko onih stvari koje bi trebalo da radim, a ne radim ih ili ukoliko ne radim ništa što me čini produktivnom. Međutim, mindfulness je jedna sjajna praksa koji nije čarobni štapić, ali može da pruži rešenja za različite izazove. Više o tome kako prestati sa samoosuđivanjem i kako utišati unutrašnjeg kritičara u nekom o narednih tekstova koji će biti na temu svesnog samosaosećanja.

Autor: Lidija Ivanović

Related Articles

>
Copy link
Powered by Social Snap