Zašto prestati za jurenjem većeg samopoštovanja…i šta onda umesto toga?

Tekst preuzet sa sajta Kristin Neff.

Gotovo je postalo istina u našoj kulturi da moramo imati visoko samopoštovanje da bismo bili sretni i zdravi. Psiholozi su sproveli hiljade studija govoreći o prednostima samopoštovanja. Nastavnici se ohrabruju da svojim učenicima daju zlatne zvezde kako bi se svaki osećao ponosno i posebno. Rečeno nam je da po svaku cenu mislimo pozitivno o sebi. Ali kako istraživanja sada pokazuju, potreba da se stalno pozitivno ocenjujemo ima visoku cenu.

Glavni problem je što visoko samopoštovanje zahteva osećanje posebnog i natprosečnog. To što se naziva prosečnim smatra se uvredom u našoj kulturi. („Kako vam se dopao moj nastup sinoć?“ „Bio je prosečan.“ Au!) Naravno, nemoguće je da svako ljudsko biće na planeti u isto vreme bude iznad proseka. Tako razvijamo ono što je poznato kao „pristrasnost samopoboljšanja” ( “self-enhancement bias,”), koja se odnosi na sklonost da sebe smatramo superiornima u odnosu na druge u različitim dimenzijama. Studije su pokazale da se većina ljudi oseća prijateljskijim, popularnijim, smešnijim, lepšim, pouzdanijim, mudrijim i inteligentnijim od drugih. Ironično, većina ljudi takođe misli da su iznad proseka u mogućnosti da sebe objektivno sagledaju! Rezultat nošenja ovih ružičastih naočara nije tako lep.

Ova potreba da se osete vrhunski rezultati u procesu društvenog poređenja u kojem neprestano pokušavamo da se naduvamo i spustimo druge. Nasilnici uglavnom imaju visoko samopoštovanje, na primer, budući da je biranje ljudi slabijih od njih lak način za jačanje imidža o sebi.

Jedna od najpodmuklijih posledica pokreta samopoštovanja u poslednjih nekoliko decenija je epidemija narcisizma. Jean Twenge, autor knjige “Generation Me”, ispitivao je nivo narcisizma više od 15.000 američkih studenata u periodu od 1987. do 2006. Tokom tog 20-godišnjeg perioda, rezultati narcisizma su dosegli ogromne visine, pri čemu je 65 % savremenih studenata postiglo veći nivo narcisizma od prethodne generacije.

U isto vreme dok pokušavamo da sebe vidimo kao bolje od drugih, takođe nastojimo da sebe iskrvarimo samokritikom kada ne ispunjavamo naše visoke standarde. Čim nam osećaj superiornosti isklizne – kao što će se neizbežno desiti – naš osećaj dostojanstva potone. Divlje se ljuljamo između prenaduvanog i preterano smanjenog samopouzdanja emocionalne vožnje toboganima čiji je krajnji rezultat često nesigurnost, anksioznost i depresija.

Dakle, koja je alternativa? Kako da se osećamo dobro u sebi, a da nemamo potrebu da se osećamo bolje od drugih i da tako upadnemo u zamku narcisizma/samoprezira? Jedan odgovor je da razvijete saosećanje prema sebi – samosaosećanje.

Samosaosećanje podrazumeva biti ljubazan prema sebi kada život pođe po zlu ili kada primetimo nešto što nam se ne sviđa, umesto da budemo hladni ili grubo samokritični. Samosaosećanje prepoznaje da je ljudsko stanje nesavršeno, tako da se osećamo povezani sa drugima kada padnemo ili patimo, umesto da se osećamo odvojeno ili izolovano. Takođe uključuje svesnost (mindfulness)-prepoznavanje i neosuđivano prihvatanje bolnih emocija koje nastaju u sadašnjem trenutku. Umesto da potiskujemo svoj bol ili da od nje napravimo preteranu ličnu sapunicu, jasno vidimo sebe i svoju situaciju.

Samosaosećanje ne zahteva da sebe ocenjujemo pozitivno ili da sebe vidimo kao bolje od drugih. Umesto toga, pozitivne emocije saosećanja prema sebi ulaze tačno kada samopouzdanje padne; kada ne ispunimo svoja očekivanja ili na neki način ne uspemo. To znači da je osećaj unutrašnje samovrednosti svojstven samosaosećanju veoma stabilan. Stalno je dostupan kako bi nam pružio negu i podršku u trenucima potrebe. Moje istraživanje i istraživanje mojih kolega pokazalo je da samosaosećanje nudi iste prednosti kao i visoko samopouzdanje, poput manje anksioznosti i depresije i veće sreće. Međutim, to nije povezano sa negativnim stranama samopoštovanja kao što su narcisizam, društveno poređenje ili odbrana ega.

Umesto da beskrajno jurim samopoštovanje kao da je to ćup zlata na kraju duge, tvrdim da treba da podstičemo razvoj samosaosećanja. Na taj način, bilo da smo na vrhu sveta ili na dnu gomile, možemo da se prigrlimo sa osećajem ljubaznosti, povezanosti i emocionalne ravnoteže. Možemo pružiti emocionalnu sigurnost koja je potrebna da bismo se jasno videli i izvršili sve promene koje su neophodne za rešavanje naše patnje. Možemo naučiti da se osećamo dobro zbog sebe ne zato što smo posebni i iznad proseka, već zato što smo ljudska bića.

Photo by Marija Zaric on Unsplash

>
Copy link
Powered by Social Snap