Seerut K Chawla me je opet inspirisala svojim postom koji je objavila juče o tome kako će se uvek neko osetiti prozvano, uvređeno na neke reči, rečenice koje mi možemo napisati na socijalnim mrežama…mi imamo izbor da “filterišemo” naše reči, ili pak poštujemo svoj integritet i kažemo ono što želimo.
Naime, privatno, prilično sam direktna i humor mi je izuzetno važan. Moji prijatelji kažu da “nemam dlake na jeziku”, neposredna sam i spontana, ne shvatam sebe, život i druge tolikooo ozbiljno i nisam uvek “politčki korektna”.
Zato mi nekada čitava ova kultura i industrija ličnog razvoja gde je toliko sve OZBILJNO, ASERTIVNO, NEŽNO I DUBOKUMNO teško paše…
Kada sam počela da radim sa ljudima, obožavala sam rad sa mladima i decom, jer njima moja neposrednost i otvorenost nije smetala – štaviše, voleli su me i poštovali zbog toga jer sam bila svoja.
Kada sam više počela da radim sa odraslima, dešavalo bi mi se da ljudi razgorače oči na moju neposrednost, humor ili to što sam npr potpuno transparentna sa svojim manama, greškama i stvarima u kojima nisam nebesko savršenstvo.
Moja mama, koja je inače pedagog, je uvek potajno strepela od ove moje karakterne osobine veći deo mog odrastanja, jer se plašila da će me odvesti u nevolje – i jeste, mnogo puta, ali donela mi je i poštovanje drugih i to da bi ljudi bili načisto sa mnom. Ili su me voleli ili ne – stvari su među nama bile kristalno jasne.
Tako da sam često kao dete slušala rečenice poput: “Nisi valjda to stvarno rekla!?” “Ne moraš ti uvek i na dupe da progovoriš” “Može se to i malo lepše reći” itd itd
Naime, da se razumemo (jer očekujem iz iskustva da će neko gore napisano pogrešno da protumači :)), ja nisam neki bezosećajni i arogantni gmaz, imam takta i empatije, što mi je pomoglo u odnosima i u radu da ne govorim ružne stvari ljudima i da ih ne vređam i ne osuđujem, jer to prosto nije u mojoj prirodi.
Sa druge strane moja direktnost, jasnoća i neposrednost mi je donela mnoge zvrčke na socijalnim mrežama. Ljudi bi se osetili prozvano ili bih bila napadana da generalizujem, da je nešto isuviše pojednostavljeno, surovo, bezosećajno itd itd.
Dugo me je to opterećivalo i bolelo jer nikada nisam imala lošu nameru – te sam počela da “šetam po jajima”, da ublažavam ono što želim da napišem, da se pravdam, objašnjavam da slučajno nekog ne bi uvredila, da se slučajno neko ne bi osetio prozvano…
A onda bih naišla na paradoks u promociji AUTENTIČNOSTI i toga da budemo svoji, jedinstveni, da volimo sebe ….a evo ja ovde moram da glumatam kako pišem i kako se izražavam…a to nisam ja i stalno bih se osećala kako idem protiv sebe.
Moja autentičnost nije da u onome što pišem idem kao kiša oko Kragujevca i nije da imam blage uzdahe i nežne poetične reči i rečenice kada nešto objašnjavam – jbg, to nisam ja.
I da, uvek se neko za nešto može uvrediti, osećati se prozvano, ali ja i dalje imam pravo da imam svoj autentičan glas na socijalnim mrežama koji se neće dopasti svima. To što se neko uvredio, ne znači da su oni u pravu a vi ne… prosto neko će se na naše reči uvek osetiti prozvano ili uvređeno, pogotovo ako vas neko ne poznaje, ne prati ono što vi govorite i pišete duže vreme, uzme stvari iz konteksta ili jednostavno ima loš dan.
Priznajem, i dalje eksperimentišem sa ovim, korak po korak poslednjih godina dajem sebi dozvolu da u svojoj profesiji i u svom životu sve više budem ja i ispitujem koliko daleko mogu ići u svojoj iskrenosti, direktnosti i autentičnosti.
Kako godine prolaze, osećam da je to jedini način za mene da nastavim da radim ono što radim – tako što ću neprikosnoveno sve više i više biti niko drugi nego isključivo ja.