Za sve istine koje ste rekli, a mogli ste ćutati.
Za sve rizike koje ste preuzeli, a mogli ste “bolje” birati.
Za sve suze koje ste preplakali, a mogli ste lažni osmeh staviti.
Za sva surova suočavanja sa sobom samima, a mogli ste se i dalje samoobmanjivati.
Za humor koji ste zadržali, a mogli ste mrzeti.
Za spontanost koji ste očuvali, a lakše bi bilo glumeti.
Za sve osude koje ste istrpeli zbog onoga u šta ste verovali, a mogli ste jednostavno govoriti sve ono što su i svi drugi govorili.
Za sva nerazumevanja, kritike, osude, kolutanja očima, podsmeh koju ste istrpeli jer ste bili svoji, a mogli ste biti ama baš “svačiji” – tako bi vas verovatno više i voleli.
Kapa dole i dubok naklon.
Želim da znate u svojoj hrabrosti i iskrenosti niste sami.
Ima nas još.
Vreme hrabrih i iskrenih dolazi.
Photo by Joshua Sortino on Unsplash
