Mnogi od nas u pomagačkim profesijama se oslanjamo na naše saosećanje, empatiju i sposobnost da postavimo sebe “u tuđe cipele”, empatija nam svima pomaže i u ostvarivanju čvrstih i bliskih prijateljstava i partnerskih odnosa. Ukoliko ne bismo bili empatični prema problemima sa kojima se drugi suočavaju u našoj profesiji, verovatno nam se mnogi ni ne bi obratili za pomoć.
Lično sam oduvek bila ponosna na ovu crtu sopstvene ličnosti jer mi je pomogla ne samo u svom poslu, već i u odnosima sa prijateljima i članovima porodice. Pre dve i po godine moja sposobnost da budem saosećajna i empatična je dobila nagli zakoret – susrela sam se sa saosećajnim zamorom, sa osećajem da jednostavno više nemam kapaciteta da drugima budem na raspolaganju.
Šta je empatija, a šta saosećajni zamor?
Empatija je sposobnost razumevanja ili osećaja stanja druge osobe iz njihove perspektive, sposobnost da se sebe postavimo u položaj drugog.
Danijel Golman govori o 3 vrste empatije:
- Kognitivna empatija predstavlja našu sposobnost da se postavimo na tuđe mesto i vidimo stvari iz njihove perspektive, bez nužnog bavljenja tuđim emocijama, tako da je to racionalniji proces.
- Emocionalna empatija je kada možemo doslovno osetiti tuđe osećaje kao da smo ih “uhvatili”.
- Saosećajna empatija je kada ne samo da razumemo i osećamo tuđu situaciju i emocije, već smo i spontano spremni da pomognemo ako je potrebno.
Kognitivna empatija se ponekad smatra previše racionalnom, a emocionalna empatija preterano emotivnom, pa saosećajna empatija uspostavlja ravnotežu između njih dve, ali je ipak važno negovati sve tri vrste empatije.
Ljudi koji su u pomagačkim profesijama ili su visokosenzitvni i imaju tendenciju da brinu o ljudima oko sebe često gube ravnotežu između vlastitih i tuđih osećanja, jer im je teško da se distanciraju od drugih. Često, kako bismo pomogli drugima i “spasili svet”, postavljamo sebe, svoja osećanja, misli i potrebe na drugo mesto možda i na štetu vlastitog blagostanja i mentalnog zdravlja. Osobe koje redovno daju prednost tuđim osećanjima iznad vlastitih potreba često pate od anskioznosti, depresije ili saosećajnog zamora.
Saosećajni zamor je stanje emocionalne, mentalne i/ili fizičke iscrpljenosti, koje je posledica kontinuirane izloženosti tuđoj patnji. Iako jeste tipična za osobe u pomagačkim profesijama, podložni su joj i mnogi koji su u čestom kontaktu sa drugima ili su u svom bliskom okruženju doživljeni kao “večiti pomagači”.
Neki od simptoma saosećajnog zamora su: hronična fizička i emotivna iscrpljenost, odsustvo saosećanja i averzija prema tuđim žalbama, izolacija, glavobolje, poremećaj sna, razdražljivost i impulsivnost, zloupotreba supstanci, slaba koncentracija…
Kako možemo napraviti balans između brige o drugima i brige o sebi?
Emocionalna inteligencija zahteva da budete saosećajni prema sebi, te iako ste navikli da dajete podršku i ohrabrenje drugima iz svoje okoline, morate znati da i vama, kao i svima drugima, treba podrška, koliko god vam se činilo da je drugima potrebnija.
Mindfulness
S vremena na vreme se možete zapitati da li ste preplavljeni tuđim osećanjiama, raspoloženjima i problemima. Ako to primetite u razgovoru sa drugima, uvek možete napraviti korak unazad/pauzu dok osluškujete tuđe probleme i promatrajte sebe: „Kako se trenutno osećam?“ • „Šta mi treba u ovom trenutku?“ • “Da li sam i dalje u stanju da vodim ovaj razgovor?” • “Koje misli su prisutne u meni?” • “Kako se moje telo oseća?”
Mreža podrške
Pronađite osobe iz vašeg okruženja sa kojima možete da vodite iskrene i autentične razgovore, koji su spremni vas da saslušaju i pokažu razumevanje i empatiju za vaše lične probleme, a u nekim slučajevima stručna pomoć psihoterapeuta je više nego dobrodošla.
Postavljanje granica
Šta vam prija, a šta vam ne prija? Kada ljudi prelaze vaše lične granice? Kada vam je potrebno vreme samo za sebe, a ne za druge ljude? Šta vam odgovara u datoj situaciji, a šta ne? Vežbajte najpre da u malim stvarima iskazujete svoje potrebe i da kažete drugima kada vam je nečega dosta. Kao što je poznati porodični terapeut Jesper Jul rekao: “Ne” je nekada najnežniji odgovor”.
Briga o sebi
Ovde je samodisciplina veoma važna, te je značajno izdvojiti svaki dan bar neko minimalno vreme da uradite nešto što vama lično prija. Saosećajni zamor se uvek može vratiti u različitim fazama života, te briga o sebi mora biti kontinuirana. Pronađite šta je to nešto što vama prija i što volite da radite – sport, vreme u prirodi, meditacija, ples, crtanje, pisanje…
Ukoliko fokus sa vremena na vreme prebacimo na sebe i svoja unutrašnja stanja, počećemo da primećujemo šta nam stvarno treba, te možemo doneti odluku o tome koliko dajemo drugima, a koliko tražimo za sebe.
