Mindfulness kao vodič u procesu rada na sebi – prvi deo


uvek će postojati delovi ličnosti koje nećemo moći da menjamo i jednostavno ćemo morati da naučimo kako da ih prihvatimo i živimo sa njima“

U poslednje vreme, intenzivnije nego ranije, imperativ uspeha počeo je da se nadmeće sa imperativom sreće na lestvici bitnosti. Brojne, popularne knjige uče nas o važnosti rada na sebi, govoreći o navikama „velikih“ i uspešnih kao sredstvu ka postizanju konačnog cilja – uspeha. Premda pompezne, nekad nezamislive, a često nedostižne životne priče mogu izazvati povećanje motivacije kod nas – običnih ljudi, mnogo su učinkovitije i pitkije one iz ličnog iskustva „malog“ čoveka.

Kako mindfulness može da pomogne u ličnom razvoju?

Počeću sa onim što bih voleo da je meni neko rekao kada sam se upoznavao sa mindfulnessom.
U pitanju su takozvani „zapadnjački“ i „istočnjački“ pogledi na lični razvoj. „Zapadnjaci“ govore o tome kako je bitno biti uspešan i kako moramo da promenimo sebe da bismo to postali, dok su „istočnjaci“ stava da svako treba da prihvati sebe upravo onakvim kakav jeste i da ne treba apsolutno ništa da menja. Ni u jednom ni u drugom stavu nema ničeg lošeg, niti je jedan tačniji od drugog. Meni, studentu psihologije, koji se susreće sa mnoštvom različitih teorija jasno je da je istina negde na polovini. Da bismo ostavrili svoje ciljeve nužno ćemo se menjati, ali će uvek postojati delovi ličnosti koje nećemo moći da promenimo i jednostavno ćemo morati da naučimo kako da ih prihvatimo i da živimo sa njima.

Veliki aplauz i na sceni je mindfulness self-compassion (svesno samo-saosećanje). Postoji nekoliko vežbi iz ove oblasti koje su mi pomogle da bolje razumem sebe i da prihvatim sve ono što ne mogu da promenim. Upravo prihvatanje predstavlja osnovu za proces intenzivnog rada na sebi i prisutno je sve vreme.

Dakle, kada smo ustanovili šta je to šta nam smeta i šta bismo voleli da menjamo, a potom utvrdili šta od toga zaista možemo da promenimo, sledeći korak je konkretna akcija promene. Ovaj deo se uglavnom svodi na promene ponašanja, takođe poznato i kao promena navika. Navika je određeno ponašanje koje se odvija po ustaljenom obrascu, a koju kada se promeni posle određenog vremena postaje lakše ispuniti nego ne ispuniti. To, na primer, može biti navika da svakog jutra popijemo toplu nes kafu sa tri kašičice šećera, ili navika da trčimo pola sata, svake večeri. Da bi se navika usvojila, naučnici kažu da je potrebno da prođe 21 dan. Iz mog iskustva, potrebno je da prođe najmanje toliko dana da bismo videli da li je navika u skladu sa nama, da li nam je uopšte potrebna i kako se, generalno, osećamo u vezi sa njom. Prve tri nedelje su najbitnije i ovde praktikovanje mindfulness-a može da odigra ključnu ulogu. Konkretizovaću: potrebno je naviku koja se usvaja obavljati svesno i obraćati pažnju na to šta se tokom njenog obavljanja dešava u nama, obratiti pažnju na osećanja koja su reakcija na radnju i preko njih utvrditi da li činimo ispravnu stvar. Možemo obratiti pažnju na to da li se u tim momentima javlja takozvani unutrašnji kritičar koji je možda nezadovoljan načinom na koji ispunjavamo tu novu naviku. Možda je neophodno reći mu da smo novi u ovome i da nam treba vremena da postanemo bolji.

Imao sam sreće da je moje praktikovanje mindfulness-a počelo skoro u isto vreme kada i  svestan rad na sebi. Još uvek se koristim sličnim načinima ličnog usavršavanja koji podrazumevaju obraćanje pažnje na to šta čini da se osećam lepo, a šta me čini neraspoloženim, kao i usvajanje različitih navika koje će izazvati moj boljitak.

Na početku sam spomenuo čovekovu težnju ka uspehu, a sada sam spomenuo obraćanje pažnje na to da li se osećamo dobro ili loše u vezi sa nečim. Uspeh, sreća i nesreća su jako opasni termini ako se ne koriste na pravi način. U pozitivnoj psihoogiji (jedan od mnogih modernih pravaca psihologije) se, između ostalog, navodi da svako zaslužuje da bude srećan, voljen i uspešan. Lepo zvuči, zar ne? Ali, problem je u tome što da bismo znali imamo li te pojmove implementirane u  našoj svakodnevici, moramo jasno i nedvosmisleno da definišemo šta to za nas tačno znači. Sva tri pojma su izuzetno relativna. Sreća za jednu osobu može biti nešto što nekom drugom nikada ne bi palo na pamet, a da su pritom obe osobe zaista srećne. Isto važi i za druga dva pojma.

Zato, ako neko počinje sa radom na sebi treba prvo dobro da razmisli šta on za njega predstavlja. Ako se taj korak ne ispuni, jedina stvar koja će se desiti je besciljno lutanje i osoba nikad neće biti sigurna da li je zaista uspešna i srećna ili nije.

Related Articles

>
20 Shares
Copy link