U moru onih koje sam zvala prijateljima, zašto nikada nisam naučila kako je to biti prijatelj samoj sebi?

Kada napustimo sebe. Kada stavimo sve druge na prvo mesto. Kada od ranih dana naučimo da slušamo tuđe potrebe, da prepoznajemo svačiju emociju, promenu i mali znak da nešto nije u redu. Kada smo istrenirani da na svačiju bol ili trzaj mi se trgnemo još 10 puta. Kada nas boli svačija tuga, ljutnja, strah skoro više nego i te druge. Kada kupimo kao sunđeri, upijamo sve ono oko nas i nosimo to breme sami sa sobom ni svesni da je to u stvari teret koji nije naš.

Čemu to? Zašto smo tako isprogramirani i zašto smo tako lako izdali sebe? Gde je ono nešto isključivo naše i ničije tuđe, naša strast, glad, potreba i želja da jednostavno biramo sebe ispred svih drugih. Odakle nam je došla ta ludačko mazohistička navika da uvek sve druge stavljamo na prvo mesto? Ulazimo u te simbiotske veze, podređujemo sve tom nekom drugom i brinemo, brinemo o bože koliko li samo brinemo o svima. Toliko brinemo, mislimo, pazimo i osećamo za sve one oko nas.

U začaranom krugu empatije

U tom neprestanom začaranom krugu saosećanja, empatije i razumevanja ne nazire se ni tračak onog nekog saosećanja prema nama samima. Ne nazire se ni tračak naše sopstvene boli, sumnji, strahova i potreba. Nema se vremena da se bavimo nama samima jer svima drugima je potrebnije. Svi drugi pa tek onda mi, ako nas nas ikada i dođe red.

Toliko dugo me progoni ta moja priroda, karakter, senzitivnost, uloga, identitet nazovite kako god da želite po čijem god učenju, teoriji i načinu posmatranja stvari. I dosta mi je. Dosta mi je toga da su svi drugi preči. Dosta mi je da ne znam kako sam ja, šta je meni potrebno, šta ja želim i kako ja želim da se osećam. Dosta mi je da su svi drugi važniji, osetljiviji, da je svima drugima teže, potrebnije, važnije. Dosta mi je. Dosta mi je konstatnog, kontinuiranog i neprestanog osećaja izdajništva sebe same.

Da, ja sam izdala sebe. Iz dana u dan iz godine u godinu. Izdala sam sebe. Ono ko sam, šta sam, šta mi je potrebno i šta osećam. A posledica toga je bila prevelika. Ogorčenost. Prema sebi, ljudima, svetu…prema tome što se nisam pobrinula nikada za sebe samu, ono što želim, osećam i za ono što mi je potrebno. Ogorčenost je dokaz da sam davno, jako davno napustila samu sebe. I ne, nije ovo priča mene jadne žrtve, sveta protiv mene, mene posebne i drugačije, nesretne i senzitivne. Ovo je priča nekog kome je dosta. Dosta bivanja u ulozi spasioca, pomagača i onoga ko je spreman da spasi sve, sem samu sebe.

Želim nam da izaberemo sebe

Ono što želim za sebe i za sve one koji se pronalaze u priči nekog ko je uvek tu za druge, rame za plakanje, sigurna luka i saosećajni prijatelj – želim nam od sveg srca, iz dubine onoga ko sam, da nađemo put nazad do nas samih. Ne, nije to put razvoja, nekih kvazi fensi verzija nas samih, ne to nije put prosvetljenja, izlaska iz zoni komfora…. Neka nam to bude put jedne neustrašive hrabrosti, volje, saosećanja koje tako nesebično dajemo šakom i kapom…Želim da tu našu neograničenu empatiju, razumevanje damo osobi kojoj je to najpotrebnije – a to smo mi sami.

Želim nam da izaberemo sebe. Želim da se svako jutro budimo sa pitanjem šta meni treba? Šta ja želim da čujem kao podršku, ljubav, nadu, ohrabrenje? Šta ću reći samoj sebi kao što bih rekla najboljem prijatelju? Želim da naučimo da primimo ljubav od onih koji nesebično, bezuslovno žele da nam daju, a da mi ne moramo ništa da vratimo zauzvrat. Želim da prestanemo da osećamo dužnost da smo uvek tu za sve, i da na listi prioriteta mi ni ne naziremo sopstveno ime. Ne želim da budemo jaki za sve druge, ne želim da podmećemo leđa za svačije greške i poraze. Želim da čuvamo deo tih leđa i za nas same, da čuvamo deo te snage i za nas i naše potrebe.

Želim nam da jednoga dana svu tu ljubav, brigu, podršku koju tako divno znamo da damo svima onima oko nas, naučimo da je tako bezuslovno, snažno i empatično damo nama samima.

Photo by Camila Cordeiro on Unsplash

>
21 Shares
Copy link