Mindfulness i emocije

Razmisljajući kako ovim tekstom što slikovitije da prenesem na papir ono što mi je u glavi i kako da vam što više približim svoje iskustvo sa mindfulness-om i emocijama, primetila sam nešto vrlo jednostavno što mi može pomoći.

Počnimo tako što ćete se osvrnuti oko sebe, sada, gde god da ste. Primećujete svuda oko sebe boje, zar ne? Razne boje i nijanse. Sada, kada malo bolje pogledate, možda primećujete i neke na koje do sad niste obraćali pažnju. Da! Mene je, na primer, dok sam lutala pogledom po sobi u potrazi za inspiracijom začudilo kako do sada nisam primetila kojih su sve boja knjige na mojoj polici i kako to da imam četiri plave knjige, ali sve potpuno različite nijanse. Zatim mi je kliknulo, inspiracija pronađena!

Kao što vam je do sada verovatno jasno, uočila sam povezanost između emocija i boja. O emocijama možemo razmišljati kao o bojama u nama. Isto kao što ima tri osnovne boje, tako je osnovnih emocija šest. I svaka emocija, takođe, ima svoje ‘nijanse’. Složićete se da ako u nama ne izaziva ili zadovoljstvo ili bol, imamo tendenciju da se ni ne obaziremo na ono što osećamo. Nemamo kontolu nad svojim osećanjima, već ona nad nama. Sigurno znate o čemu pričam. E, tu dolazi mindfulness, odnosno, kako ga mi prevodimo – ‘svesna pažnja’.

Sa ovim pojmom sam se upoznala pre dve- tri godine i nije mi dugo trebalo da odlučim da želim da saznam nešto više o tome.

Nakon prvih par meseci od početka primene mindfulness-a u svakodnevnom životu, shvatila sam koliko se način mog nošenja sa emocijama (pogotovo negativnim) promenio. Do tada sam ubeđivala sebe i verovala u to da se ne treba ljutiti, biti besan ili osecati bilo kakvu negativnu emociju. Sve negativno što bih osetila, potisnula bih duboko u sebe, jer sam mislila da ću zbog svojih negativnih osećanja biti loša osoba. Zbog toga je jedna od najvažnijih lekcija koje sam naučila to da su emocije tu u trenutku, da one ne definišu našu ličnost, i kada im damo prostora i ne osuđujemo sebe što ih osećamo, prođu. Osvestila sam negativna uverenja koja su živela u meni od detinjstva, i dopustila sebi, po prvi put u životu, da kažem: ‘Okej je što se tako osećam!’ Okej je što sam ljuta, tužna, razočarana… Okej je osećati se loše u trenutku. I stvarno jeste. Kada sam ovo naučila, napredovala sam. Napredovala sam u odnosu sa sobom i sa drugima. Prema sebi sam postala blaža i ne toliko samo-kritična, a u odnosima sa drugima sam naučila da ne budem impulsivna i da uvek prvo zastanem, duboko udahnem, prepoznam kako se osećam, pa tek onda odreagujem.

Verujem da mi je baš ova taktika sačuvala mnoga prijateljstva i pomogla mi da imam zdravije odnose sa ljudima koje volim. Zato, zažmurite, duboko udahnite, prepoznajte boje u sebi i kakvo god da je stanje, recite: ‘U redu je!’ 🙂

Danka Gomilanović