Jedino sa svesnim odraslima možemo odgajati svesnu decu

Kada sam tek počinjala da radim vežbe i treninge svesne pažnje (Mindfulness-a) sa decom u glavi sam imala posloženo kao pravi diplomirani pedagog štreber sve svoje pedagoške ciljeve koje sam želela sa njima da ostvarim. Znala sam i vežbe, metode i tehnike kako to mogu da postignem. Znala sam i sadržaj, a da me probudite u pola noći sa bilo kojim pitanjem o onome što radim, dala bih vam tačan udžbenički odgovor. Ali opet, imala sam određeni strah jer to nešto što sam ja želela decu da naučim je bilo ipak inovativno i drugačije u našoj zemlji, jer je fokus najpre bio na procesu ne na sadržaju, pa je bilo teško “premeriti” – “a šta su to deca tačno naučila na ovom treningu?”

Roditelji imaju velika očekivanja od svih onih kojima daju poverenje da nauče nešto njihovu decu i ja sam to potpuno razumela i prihvatala, a sa druge strane javljao se moj lični crv sumnje da li sam dorasla zadatku da budem Mindfulness učitelj za decu, jer nisam ni ja uvek u svakoj svojoj životnoj situaciji sto posto pribrana, u fokusu i “mindful” (svesna). Kako ću to onda da prenesem deci?

Interesantno je da kada bih radila sa mladima, ne bih imala taj problem. Ne bih imala problem ni da priznam da se vrlo često iznerviram i da uradim i kažem nešto što nije okej u različtim životnim kontekstima i izazovima. Pitala sam se zašto mi je onda tako teško da pred roditeljima i decom pokažem da ni ja nisam učitelj Mindfulness-a sa super moćima svesne pažnje, stopostotne koncentracije i blaženstva. 

Uvek mi je bilo jasno da deca uče po modelu, da upijaju ono što vide, da sarađuju sa nama odraslima i da nas imitiraju, opažaju i analiziraju i da moramo da budemo jako pažljivi kako ćemo graditi odnose sa decom…ali sva ta očekivanja i kriterijumi koje sam ja sebi postavila nisu od mene načinila Mindfulness učitelja, načinila su od mene odraslu osobu koja mora uvek da bude savršena i koja u realnom svetu ne postoji. 

Trebalo mi je neko vreme da shvatim da baš to deci nije potrebno i deca su mi to i pokazala već na prvim susretima sa njima. Polako sam vremenom osvešćivala na svakom našem susretu koliko deca od mene traže, ne u stvari –ZAHTEVAJU da budem svesna, da budem pristuna da budem mindful ovde i sada i autentično svoja i što se više opirem tome – naš odnos biva sve izazovniji.

Stoga može se reći da su dece od mene načinila pravog Mindfulness učitelja. Učitelja koji je svestan šta se dešava unutar njega samog dok uči druge, učitelja koji daje sebi pauzu, prepoznaje svoja osećanja i kako ta osećanja utiču na odnose sa drugima, koji zna da se zaustavi, napravi prostora i za one neprijatne situacije, misli i osećanja , prihvata ih i biva saosećajan prema sopstvenim i tuđim greškama. 

Volela bih da podelim sa vama roditeljima, starateljima, učiteljima, vaspitačima, prosvetnim radnicima, stručnim saradnicima neke od moji ličnih opažanja, uvida i “zrnca mudrosti” koje sam stekla učeći Mindfulness zajedno sa decom jer je to uvek dvosmerna ulica i možda je to bila prva od lekcija koju sam savladala. Deca od odraslih uče kroz odnos i proces a upravo je to nešto što Mindfulness i jeste jedan veliki proces treniranja naše svesne pažnje. 

Ne možete učiti decu svesnoj pažnji ako je i vi aktivno ne trenirate!

Kako ja mogu odgovoriti na pitanje dece šta treba da rade kada vide trouglove i crvene krugove kada zatvore oči a ja im samo kažem da treba da se fokusiraju na disanje?

Kako ja mogu da odgovorim na pitanje da li treba da se fokusiraju na nozdrve ili stomak kad realno svakome prija drugačija stvar?

Verovali ili ne toliko maštovita i inspirativna pitanja nikada nećete čuti više nego u razgovorima posle vežbi svesne pažnje! Da se razumemo, zanimljiva pitanja tog tipa sam čula i od odraslih!

Vežbe svesne pažnje su toliko lične i indiividualne, jedinstvene da jedino ukoliko imamo svoje individualno iskustvo možemo da delimo sa decom i njihova iskustva, možemo da razumemo, tražimo zajedno odgovore i vežbamo našu svesnu pažnju. Nema tačnih i netačnih odgovora, rešenja niti jednog pravilnog puta, i to vam je jasno već nakon samo nekoliko pokušaja da svesno vežbate svoju pažnju da se fokusira na disanje. Deci i nama je potrebno da delimo naša lična autentična iskustva da imamo prostor da delimo o onome što se dešava u nama, a to će se desiti jedino ako izgradimo odnos poverenja u kom dajemo prostor i deci ali i nama samima da delimo našu praksu. Deca će vas odmah “provaliti” ako nemate iskustvo i onda što bi oni trenirali svoju svesnu pažnju ako ni vi to ne radite? Koja je onda poenta toga, zar ne!? 

Ne možemo učiti decu da prepoznaju, prihvataju i pričaju o svojim neprijatnim osećanjima ako nemamo odrasle koji to rade

Ako dete ispred sebe ima odraslu osobu koja je uvek samo nasmejana i raspoložena, nikada tužna nikada ljuta, osobu koja ne iskazuje svoja neprijatna osećanja a onda očekuje od dece da otvoreno dele svoje brige, nevolje i teška osećanja imam utisak da to baš neće funkcionisati.

Naravno, mi kao odrasli imamo veću odgovornost u odnosu sa decom i naravno da ćemo moderirati šta i kada ćemo podeliti sa decom i u kojoj meri i šta je primereno njihovom uzrastu, ali sa druge strane ako baš nikada ništa ne podelimo što se možda dešava upravo sada u tom odnosu sa njima od koga će deca naučiti da verbalizuju i iskazuju svoja osećanja?

Ako nam nešto teško pada u tom odnosu sa decom ili nas nešto iznervira ili naljuti zašto to ne bismo podelili: “Baš sam se sada naljutila zbog toga i toga…” “Danas sam jako umorna i tužna te nisam raspoložena da se igramo toga i toga…” I to je svesna pažnja, biti svestan onoga što se dešava  u nama iskazati to na autentičan način, bez pretvaranja da smo srećni kada to nismo.

Kada deca to vide često se iznenade i mnogo puta mi kažu: “Nikada nisam čula da je učiteljica rekla da joj je dosadno” na šta moj odgovor uglavnom glasi: “Naravno da da! Pa i mi smo ljudi i mnoge stvari su nam dosadne!” 

Strpljenje, strpljenje i samo strpljenje

Možda najpre da razjasnim da u vežbama svesne pažnje mi učimo i vežbamo mnogo toga, kako da se povežemo sa svojim telom, kako da prepoznajemo svoja osećanja, misli, kako da ih prihvatimo, kako da budemo saosećajniji prema sebi i drugima, kako da dođemo u kontakt sa svojim čulima, kako da bolje slušamo druge i sebe same i prepoznajemo šta se dešava u nama u različitim situacijama -srećnim, tužnim, teškim, stresnim ili običnim svakodnevnim.

Tako da kao što vidite mnogo mi tu tema obrađujemo, mnogo vežbi, razgovora, treninga, osvešćivanja, međusobnog deljenja, pitanja i odgovora, pokreta, kreativnosti i mašte pokrećemo i razvijamo. Sa druge strane, ovaj način komunikacije i svesnosti možda ne vežbamo više nigde drugo sem u tih sat vremena naših zajedničkih treninga, negde u školi na ulici u prodavnici niko nas ne pita: “A šta se trenutno dešava u tebi?” “Koje misli sada imaš?” “Kako se osećaš u telu?” “Šta ti je sada  potrebno da uradiš?” tako da strpljenje je nešto sa čim se odmah naoružam kada krenem u priču treniranja svesne pažnje, jer realno ako nemamo odrasle koji će negovati ovaj pristup u svakodnevnici sa svojom decom, teško da ćemo posle 3 radionice primetiti neke velike rezultate.

A ono što je meni najzanimljivije kod Mindfulness-a jeste da deca nauče i dobiju ono nešto zbog čega možda uopšte isprva nisu ni došli na ove treninge, steknu nove uvide, poglede, perspektive i veštine koje nisu ni znali da poseduju, kao da se u nima otvorila neka nova riznica potencijala kojih nisu ni bili svesni da poseduju. Stoga, samo strpljivo, polako i svesno, ono što je deci potrebno da usvoje, nauče i savladaju Mindfulness, a možda će to biti nešto skroz novo i to je upravo magija Mindfulness-a.

Poruka za kraj…?

Imala bih da pišem još toliko toga o Mindfulness-u u radu sa decom, ali neka ovo za sada bude samo uvod u ovu veeeliku temu. Moj cilj i misija za narednu godinu je da približim ovu praksu što više roditeljima i odraslima, jer bez svesnih odraslih nema ni svesne dece. I da podelim sa vama načine kako možete biti više mindful kako bi i vaša deca bila svesnija i prisutnija.

Stoga za početak bih volela da podelim sa vama ovaj mini radnu svesku u kojoj se možete upoznati sa nekim inspirativnim vežbama svesne pažnje za decu, 3 mp3 verzije vežbi svesne pažnje za decu i odrasle.

Više informacija možete pronaći na linku: https://shiftmindful.com/hr/decija-radna-sveska-svesne-paznje/

Nadamo se velikoj knjizi i priručniku za roditelje, odrasle koji rade sa decom i decu tokom 2020.

Strpljenje, svesnost i saosećajnost prema sebi i drugima i gradićemo svesnije odnose i odgajati svesniju decu.

Kako da počnete svesno da slušate (i izbegnete konstantno deljenje saveta)

Jedan period svog života sam verovala da je jedan od mojih najvećih kvaliteta činjenica da uvek mogu da posavetujem ljude. Smatrala sam kako fantastično rasuđujem i da sam izuzetno empatična, te da su svi moji saveti veoma značajni i korisni svima. Ovo se promenilo kada sam se upoznala sa konceptom majndfulnesa i sa meditacijom. U prvi mah nisam ni bila svesna toga, ali kada su mi ljudi pričali svoje probleme, nisam znala šta da im kažem i kako da ih posavetujem. Moglo bi se reći da sam ih prvi put zapravo slušala, umesto da sam smišljala šta treba da im kažem kako bi se oni bolje osećali.

Zaista verujem da većina ljudi iskreno želi da Vam pomogne kada vam dele savete (čak i one koji nisu baš najbolji), ali u većini slučaja, mi zapravo ne tražimo taj savet. Počela sam da primećujem, u komunikaciji sa ljudima, kako više cene samo moje prisustvo i podršku kada prolaze kroz teške životne periode. Da zapravo, moj savet, mišljenje, komentar – nisu toliko neophodni.

Kako možemo biti više majndful u komunikaciji?

  • Budite strpljivi.

Često prerano donosimo zaključke, osuđujemo situaciju ili završavamo rečenice osobe koja nam se poverava, jer mislimo da ih poznajemo toliko dobro. Normalno je da često u toku razgovora jedva čekamo na naš red da pričamo, ali, u tom slučaju, treba da napravimo pauzu, preusmerimo pažnju na osobu koja nam se poverava i pažljivo slušamo, bez potrebe da donosimo preuranjenje zaključke i osude o onome što nam se govori. Svi to radimo i to je normalno, ali mnogi od nas nisu svesni sopstvenih unutrašnjih monologa dok drugi pričaju i na koji način upravo ti monolozi utiču na dalji tok razgovora.

  • Fokusirajte se na to šta osoba govori.

Pored toga što slušate šta osoba govori, obratite pažnju i na izraze lica, gestikulaciju, govor tela i boju njihovog glasa. Ukoliko vam pažnja odluta u toku razgovora, nemojte se osećati lose – to se svima dešava. Samo lagano preusmerite vašu pažnju nazad na osobu koja vam se poverava. Ovako vežbate vašu prisutnost i sposobnost saslušavanja.

  • Obratite pažnju na neverbalne odgovore.

Način kako sedite, u kakvom Vam je položaju telo, Vaš izraz lica, gestikulacija – to je sve bitno dok slušate ljude, jer oni posmatrajući Vas mogu primetiti govor Vašeg tela i samim tim prosuditi da li ste zaista zainteresovani za to što Vam govore.

  • Budite prijemčivi i puni razumevanja.

Ohrabrite osobu da iskaže svoje emocije, slušajte ih sa voljom da ih razumete, razmislite pre nego što odgovorite i pokušajte da potvrdite i prihvatite šta je osoba rekla. Nemojte oklevati da ih pitate za pojašnjenje, ukoliko postoji nešto što niste najbolje shvatili.

  • Vežbajte da meditirate.

Iskreno verujem da se moja sposobnost slušanja drugih ljudi promenila od kada sam počela da meditiram. Time što vežbamo našu svesnost i pažnju, učimo kako da namerno i autentično preusmerimo našu pažnju ne samo na nas, nego i na druge ljude.

Sledeći put kada neko odluči da podeli nešto sa Vama, umesto brzog donošenja zaključaka ili deljenja saveta koji će ih “odmah oraspoložiti”, pokušajte da stanete, udahnete, slušate i budete prisutni.